Од чега се састоје снови: Научници покушавају да открију мистерије снова

„Како је то чудно и чудесно искуство то што смо бачени у ове виртуелне светове где срећемо људе, комуницирамо са њима, где можемо да осетимо све врсте емоција“, рекао је проф. Антонио Задра, истраживач сна и снова са Универзитета у Монтреалу, у недавном интервјуу.

Крајем 19. века, научници су почели да испитују неуролошке основе снова. Психолог Мери Калкинс је 1893. водила истраживање са двоје испитаника – једним мушкарцем и једном женом – који су спавали уз светлост свећа, а она их је током ноћи будила и питала их да ли су нешто сањали и да јој опишу живописност својих снова.

Од Калкинсове до Фројда

Калкинсова је прва квантификовала елементе и време у сновима. Открила је да се снови углавном дешавају у садашњости, и „када је сан био о дому из детињства, или о некој особи која није виђена много година, привидна старост сањара никада није смањена да би се избегао анахронизам. … Дакле, очигледно је да је сан повезан са будним животом, и обично са недавним животом.”

Али убрзо након њеног рада, интересовање се померило на оно што снови значе, напомиње проф. Задра, барем делимично због Сигмунда Фројда.

Почевши од 1900. године, оснивач психоанализе је сањање представљао у контексту потиснутих жеља. Фројд је, на пример, написао да неки снови о анксиозности потичу „од психосексуалне ексцитације, у ком случају, анксиозност одговара потиснутом либиду“. И, ако је неко сањао да још увек живи члан породице умире, Фројд је веровао да је „сањач пожелео да су умрли у неком тренутку током свог детињства“.

Интересовање се вратило са открићем РЕМ фазе сна из 1953. и накнадним запажањем да када се људи пробуде из РЕМ фазе, често могу веома живописно да опишу своје снове. Истраживања од тада су показала да се сањање може десити током многих фаза сна. Чак и људи који имају лезије на мозгу или узимају лекове који елиминишу РЕМ фазу сна и даље сањају.

Лутајући ум

Иако су одређени обрасци електричне активности у мозгу повезани са присуством или одсуством сањања, још увек не постоји дефинитивни биомаркер који сигнализира да ли особа сања. Током протекле деценије, повећана пажња је посвећена мрежи подразумеваног режима – групи региона мозга који постају активни када нечији ум одлута, на пример, док гледа кроз прозор.

„Многи новији модели зашто сањамо повезани су са сновима као појачаним обликом лутања ума“, наводи Задра. Али зашто сањамо још увек је спорна тачка међу истраживачима.

Једна од најдуговечнијих хипотеза је да сањање служи као средство за симулацију потенцијалних претњи, припремајући нас за опасности које нам се могу догодити.  

„Али многи, многи снови немају физичке или психичке претње“, напомиње Задра. Он сматра да сањамо да бисмо схватили наша будна искуства у контексту наше прошлости, увлачећи лабаво повезане везе – нешто што нам мрежа подразумеваног режима дозвољава.

„Када се пробудите, ствари су интегрисане у ваше разумевање себе, света, вашег места у њему, на бизарне, неповезане начине“, додаје. „И шта вам то помаже? Помаже вам да предвидите, или боље да се прилагодите ономе што је пред вама."

Обрада емоција

Друго водеће објашњење је да нам снови помажу да обрадимо и регулишемо своје емоције.

Сара Медник, неуролог са Калифорнијског универзитета у Ирвину, каже да на снове гледа као на „сигуран простор где можемо да изнесемо потенцијално емоционално набијена искуства“, а затим да искористимо могућности. „Оно што запажамо је повећање узбуђења током снова, али онда видите и смиривање тог узбуђења током сна.“

У свом истраживању, Медникова је открила да људима који су искусили негативан емоционални догађај, сањање о томе може помоћи у сузбијању везаних емоција.

„Ако сањате о догађају, задржаћете детаљно памћење тог догађаја, али ћете такође, током времена, имати мање емоционалног узбуђења када размишљате о том догађају“, објашњава Медникова.

Такође посматра снове као неку врсту „терапије преко ноћи“, позивајући се на студију о спавању која је показала да међу разведеним људима они који су сањали своје бивше супружнике имају мање симптома депресије након годину дана. То илуструје да сањање може имати „лепе дугорочне импликације за здрав однос са својом емоционалном прошлошћу“, истиче Медникова.

Увиди из снова

Али многи од нас се не сећају својих снова. У студијама спавања у којима се учесници буде сваких пет минута током ноћи, већина је пријавила да су имали на десетине снова, што значи би особа која се накратко пробуди током ноћи могла да се сети више својих снова.

Интересовање за сан такође може утицати на то да ли га се сећате, рекао је Задра, као и буђење без аларма.

„Ако се пробудите природно, постоји већа шанса да ћете се пробудити из РЕМ фазе сна“, рекао је Јинг Џанг, неуролог на Харвардској медицинској школи и Општој болници у Масачусетсу. Буђење током РЕМ фазе повећава шансе да будете усред сна. Џанг је предложио да запишете снове којих се сећате чим се пробудите, јер студије показују да то побољшава памћење снова.

Снови могу пружити увид у нечији квалитет живота

Људи који су под већим стресом или анксиознији „имају више негативних снова и више негативног садржаја снова“, истиче Задра. „Они имају агресивније интеракције у сновима него пријатељске. Имају више непријатељстава, имају више неуспеха него успеха. Али како се човеков квалитет живота побољшава, долази до одговарајућих промена у садржају њихових снова."

„Многи са поремећајима расположења – депресија, анксиозност, посттрауматски стрес – пријављују различите обрасце сањања, и велики број снова“, што може бити резултат продужене РЕМ фазе сна, наводи Џанг, који истражује улогу сањања у психијатријској популацији, посебно код људи са шизофренијом.

Ако неко са посттрауматским синдромом доживљава понављајуће ноћне море, „има лошију прогнозу у погледу симптома. То је показатељ да се систем не прилагођава онако како би требало“, истиче Задра. Али ово се може преформулисати као прилика да неко затражи помоћ. „Треба им терапија, требају им лекови, треба им нешто“, наглашава проф. Антонио Задра.