Емпатија четботова је вештачка и језички је трик

Системи вештачке интелигенције користе језик који има за циљ да интеракцију са њима учини природном, течном и приступачним. То уједно корисницима олакшава њихову употребу у различитим ситуацијама, од услуга до образовања и забаве.

До сада се језик сматрао јединственом људском способношћу. Међутим, напредак у генеративној вештачкој интелигенцији (ВИ), која покреће ове четботове, приморава нас да преиспитамо ову идеју, сматра лингвиста Кристијан Аријас, професор на Универзитету Сантијаго де Компостела.

Једна од најизразитијих особина људског језика је субјективност, која се манифестује у речима или изразима који преносе емоционалну нијансу, као и у изражавању личног мишљења. То такође укључује формирање мишљења о догађајима и употребу контекстуалних или културних елемената.

Прво лице: „ја“ и „ми“

Једна типична карактеристика људске субјективности у језику је употреба личних заменица. Прво лице – „ја“ или „ми“ – омогућава нам да изразимо личне мисли и искуства. Друго лице – „ви“ – ступа у контакт са другом особом, изграђујући однос између два учесника у разговору. Ово је познато као интерсубјективност.

Четбот користи прво лице имплицитно. Иако не пише „ја“ или „мене“, он преузима улогу саветника или водича, а фразе попут „ево неких идеја“ представља као своје.

Четбот преузима улогу помагача, што значи да се корисник осећа као да му се обраћа лично, чак и ако се прво лице не користи експлицитно. Штавише, употреба „ево неколико“ јача слику четбота као некога ко нуди нешто вредно.

Друго лице: моћ „ти“

„Ви“ (и други облици попут „ваш“) се директно обраћају кориснику. То можемо видети у неколико делова претходног примера, као што је фраза „организовање ваших ствари“ и „можете себи олакшати ове одлуке“.

Разговарајући на личан начин, четбот има за циљ да учини да се читалац осећа као да игра активну улогу у разговору, а овакав језик је уобичајен у текстовима који желе да се друга особа осећа активно укљученом.

Друге фразе, као што је „Одлично питање!“, не само да остављају позитиван утисак о корисниковом захтеву, већ га и подстичу да се ангажује. Фразе попут „организовање ваших ствари може бити непријатно“ сугеришу заједничко искуство, стварајући илузију емпатије признавањем емоција корисника.

Вештачка емпатија

Четботова употреба првог лица симулира свест и настоји да створи илузију емпатије. Усвајањем позиције помоћника и коришћењем другог лица ангажује корисника и појачава перцепцију блискости. Ова комбинација ствара разговор који се чини људским, практичним и прикладним за давање савета, иако његова емпатија долази из алгоритма, а не из стварног разумевања.

Навикавање на интеракцију са несвесним ентитетима који симулирају идентитет и личност може имати дугорочне последице, јер ове интеракције могу утицати на наш лични, друштвени и културни живот. Како се ове технологије побољшавају, биће све теже и теже разликовати разговор са стварном особом од разговора са системом вештачке интелигенције.

Ова све нејаснија граница између људског и вештачког утиче на то како разумемо аутентичност, емпатију и свесно присуство у комуникацији. Можда ћемо се чак обратити четботовима као да су свесна бића, стварајући забуну око њихових стварних могућности.

Проблеми у разговору са другим људима

Интеракције са машинама такође могу променити наша очекивања од људских односа. Како се навикавамо на брзе, беспрекорне интеракције без сукоба, можемо постати фрустриранији у нашим односима са стварним људима.

Људске интеракције су обојене емоцијама, неспоразумима и веома сложене. Дугорочно гледано, поновљене интеракције са четботовима могу умањити наше стрпљење и способност да се носимо са конфликтима и прихватимо природне несавршености у међуљудским интеракцијама.

Штавише, продужено излагање симулираној људској интеракцији изазива етичке и филозофске дилеме. Приписивањем људских квалитета овим ентитетима – као што је способност осећања или намере – могли бисмо почети да доводимо у питање вредност свесног живота у односу на савршену симулацију. Ово би могло да отвори дебате о правима робота и вредности људске свести.

Интеракција са неосетљивим ентитетима који опонашају људски идентитет може променити нашу перцепцију комуникације, односа и идентитета. Иако ове технологије могу да понуде већу ефикасност, неопходно је бити свестан њихових ограничења и потенцијалних утицаја на начин на који комуницирамо, како са машинама тако и међусобно, закључује професор Кристијан Аријас.