Промене у Месечевој гравитацији указују на неочекивана померања испод површине

Истраживачи из Насиног свемирског центра „Годард“ и Универзитета у Аризони анализирали су нове податке о понашању Месеца под утицајем гравитације Земље и Сунца и утврдили су да његова маса није у потпуности чврста.

Уместо тога, Месечев мантл има дебелу „пихтијасту“ зону која се подиже и спушта попут плиме и осеке.

„Моделовање указује да вредности које имамо могу да се објасне само зоном ниске вискозности у основи лунарног мантла“, наводи се у студији.

Идеја о „не-чврством“ слоју помиње се у научним круговима већ деценијама, али све до сада нису постојали дефинитивни подаци да ли тај слој заправо постоји.

Под утицајем Земљине и Сунчеве гравитационе вуче, Месец трпи ефекат плиме и осеке, али не у односу на океане, него на физичке деформације Месечевог облика и гравитационог поља.

За нову студију, научни тим је користио податке Насине лабораторије „Грал“ (GRAIL) и лунарног орбитера. Мерења су омогућила стручњацима да процене лунарне промене на годишњој основи.

Компјутерски модели који описују природу стена дубоко у Месечевој унутрашњости док кружи око Земље указују да слој испод чврстог дела омотача мора да буде барем делимично вискозан како би се бројке уклопиле.

Међутим, тиме се постављају додатна питања: Како је тај слој настао и шта га одржава врелим? Даља истраживања су потребна како би се сазнало, али тим иза студије мисли да минерал титанијума илменит сачињава велики део „пихтијасте“ зоне.

„Присуство зоне ниске вискозности у основи лунарног мантла можда би се најлакше објаснило делимично истопљеним слојем богатим илменитом, због чега би Месец био сличан Марсу, на ком су недавне анализе сеизмичких података такође указале на сличан слој“, наводе стручњаци.

Уколико би човек успоставио сталну базу на Месецу, сеизмичка очитавања са површине могла би више да објасне о томе шта се тачно дешава испод.

„Постојање овакве зоне има дубоке импликације на Месечево термално стање и еволуцију“, додаје се у студији.