Екоцид на Ускршњем острву под знаком питања услед нових истраживања

„За само неколико векова, људи на Ускршњем острву су збрисали своје шуме, довели биљке и животиње до изумирања и видели како се њихово сложено друштво утапа у хаос и канибализам...“

Тако пише Џеред Дајмонд у бестселеру Колапс, која је објављена 2005. И бројни теоретичари историје заштите животне средине заступају наведену теорију, према којој су, због посебних ритуала, становници итрађивали статуе под називом моаи, и за чини транспорт су користили стабла посеченог дрвећа...

Недавно је ипак, међународни тим генетичара пронашао могуће доказе који би могли да побију ову теорију која човечанству дуго служи као својевсрсна опомена. Они сматрају да њихови докази указују на то да се екоцид није никада догодио на Ускршњем острву.

Права прича о Рапа Нуију (како су Европљани назвали Ускршње острво) није прича о колапсу друштва који је оно само изазвало, сугеришу нова открића, уз напомену да је у питању била „културна отпорност“.

Почетком 17. века, чини се да древни људи Рапа Нуија нису били потпуно изоловани на свом острву, и јасно је да нису претерано експлоатисали своје ресурсе до тачке „екоцида“.

Уместо тога, древни генетички подаци сугеришу да је острво некада било дом мале популације од између 1.500 и 3.000 појединаца, који су се укрштали са популацијама које су имале полинезијско и староседелачко америчко порекло много пре него што су Европљани стигли у било коју од тих регија.

Генетичка анализа на коју се позивају научници у новијем истраживању, показује да је цивилизација Рапануија заправо расла до 1860-их, када су напади перуанских робова и касније епидемије које су донеле европске колонијалне активности десетковале популацију острва на око 110 особа.

Данас се више од 1.500 људи који живе на Рапа Нуију идентификују као староседеоци Рапануија

„Ови резултати не подржавају велики колапс становништва Рапа Нуија након његовог првобитног насељавања и пре 1800-их“, закључују аутори студије, коју су предводили генетичари са Универзитета у Копенхагену у Данској и Универзитета у Лозани у Швајцарској.

Велики број археолошких и антрополошких података већ је био у супротности са теоријом екоцида Рапа Нуија. Али ово ново истраживање је прво које дубље поткопава причу користећи древне геномске податке.

Резултати су засновани на остацима 15 древних појединаца из Рапа Нуија, чије су кости и зубе Европљани однели са острва у 19. и 20. веку и чувани су у неколико музеја у Паризу.

Строго секвенцирање генома

Под строгим музејским смерницама, истраживачи су секвенцирали геноме сваког појединца, уз подршку важних институција: Comision de Desarrollo Rapa Nui (CODEIPA) и Comision de Monumentos Nationales (CAMN).

Тим се такође побринуо да се редовно састаје са представницима заједнице Рапануи. На основу геномске анализе, која реконструише популацију Рапа Нуија током последњих 100 генерација, истраживачи кажу да је мало вероватно да су ове особе настале након контакта са Европљанима.

Утврђено је да свих 15 древних Рапануија има отприлике 90 посто порекла слично народима у Полинезији. Њихови гени су такође носили око 10 процената староседелачке америчке „примесе“, као последица догађаја укрштања који се вероватно догодио између 1250. и 1430. године, пишу истраживачи.

Колумбо је стигао до Америке тек 1492. године, а порекло слично европском откривено је само у данашњем Рапануију, а не у древном Рапануију.

Данас, популације Рапануија и Полинезије такође носе компоненту америчких староседелаца, за коју студије показују да је умешана у оба генска фонда негде између 1150. и 1495. године.

Ово указује да су полинезијски поморци стигли до Америке и Рапа Нуија пре Европљана.

Једине друге ДНК студије древних Рапануија које су до сада спроведене, међутим, нису пронашле трагове староседелачког америчког порекла.

Водећи аутори ове најновије студије, генетичари Џеј Виктор Морено-Мајар, Ана-Сафо Маласпинас и Барбара Соуза да Мота, објаснили су за Science Alert да је то вероватно због лоше обраде података грешака у узорковању.

Када је тим поново анализирао древне геноме из једне претходне студије, открили су компоненту налик домородачком америчком код три од пет древних Рапануија појединаца.

Друга прошла студија, у међувремену, можда је секвенцирала геном древних Рапануија појединаца који су живели пре овог догађаја укрштања или непосредно након што се догодио, пре него што су докази уграђени у њихов геном.

Нова открића „не остављају никакву сумњу“ да су се древни Рапануи укрштали са популацијама староседелачког америчког порекла, пишу еволуциони археогенетичари Стефан Шифелс и Катрин Негеле у независном прегледу студије за Nature.

Сада се поставља питање како су Рапануи успоставили контакт са домородачким Американцима на ономе што је Дајмонд некада назвао „најизолованијим комадом земље погодне за живот“ – који се налази отприлике 1.800 километара од најближег насељеног острва у Полинезији и 3.512 километар од Чилеа у Јужној Америци?

Полинежани као вешти морепловци

Већ годинама стручњаци расправљају о томе да ли су становници пацифичких острва стигли до Америке пре Европљана.

Године 2020., генетска студија је пронашла доказе да је пре насељавања Рапа Нуија успостављен контакт између Полинежана и староседелачких америчких група које су најближе домородачким становницима данашње Колумбије.

„Иако је истина да су путовања на велике удаљености с временом постајала све ређа, знамо да су Полинежани били заиста вешти поморци који су успели да стигну до сваког полинезијског острва за једну до две хиљаде година“, објаснио је истраживач Морено-Мајар Маласпинас за Science Alert.

„Пошто је море више пут него баријера, верујемо да је због наших резултата врло вероватно да су успели да стигну до Америке. Према томе, подаци сугеришу да Рапа Нуи у неком тренутку није био тако изолован упркос хиљадама километара који га деле од других острва и копна“, додају истраживачи.

Студија је објављена у часопису Nature.