Параноја: Научници су можда коначно открили који део мозга је „крив“ за умишљање и ирационалност

Често дефинисана као ирационалан или пренаглашен осећај забринутости, код параноје је важно да људска способност да се задржи прибраност и рационалност у хаотичном окружењу, остане „на снази“.

Да би боље разумели зашто је код неких људи осећај параноје чешћи, тим истраживача на челу са психијатрима са Универзитета Јејл Превин Сотерен и Самер Томпсон анализирао је резултате теста на групи мужјака резус макакија и људских добровољаца.

Научници су извели задатак учења вероватноће преокрета (PRL). Тест је за задатак имао да анализира понашање учесника експеримента у избору симбола који имају везе са шансом да добију награду – то су били храна за мајмуне и бодови за људе.

Различити симболи су значили различите шансе за успех, тако да је субјекту, који је имао избор од три на екрану, дата прилика да сазна којим ће избором симбола највероватније зарадити награду.

Баш када су субјекти помислили да су све схватили након половине проба, резултати су почели да се мењају, при чему је, раније „најуспешнији“ симбол ређе додељивао награде, а онај симбол који није давао поене ни храну, сада је постао оптималан избор.

„Учесници су морали да схвате шта је најбоља мета, када је реч о симболима. Када се примети промена у окружењу, учесник мора да пронађе нову најбољу мету“, каже психолог са Јејла Стив Ченг.

Параноја и код мајмуна

Учесници су пре теста имали одређене провере.

Шест од 20 примата макакија је претходно прошло неуролошке процедуре у одвојеним студијама које су утицале, или на њихова језгра таламуса – регион за који се сматра да игра улогу у планирању, апстрактном размишљању и организацији – или на област у њиховом префронталном кортексу укључену у доношење одлука.

Људски добровољци, с друге стране, морали су да попуне упитник на скали размишљања како би проценили њихов ниво параноје, и другу анкету како би утврдили знакове било какве депресије, што значи да се пре теста знало да одређени број људи има промене у одређеном делу мозга.

Анализирајући понашање мајмуна и људи пре и после промене, и упоређујући резултате, тим је био у стању да процени која од ометаних подручја мозга може утицати на способност мајмуна да буду „хладне главе“ у променљивом окружењу за игру.

„Не само да смо користили податке у којима су мајмуни и људи обављали исти задатак, већ смо применили исту рачунарску анализу на оба скупа података“, каже психијатар са Јејла Филип Корлет.

Подаци показују да су и магноћелијски медиодорзални таламус (MDmc) унутар дорзалног таламичког језгра у делу познатом као Вокерове области 11, 13 и 14) утицале на понашање мајмуна након промене теста, на суптилно различите начине.

Међу онима са својеврсним „препрекама“ у Вокеровим областима, изненадни губитак награде је имао мало утицаја на њихове одлуке. Мајмуни су тако углавном наставили да типкају на симболе као и раније.

Они чији је MDmc био оштећен, односно измењен, показали су сасвим супротно понашање, стално су мењали одлуке а њихова реакција била је таква да изгледа да су сумњали да је систем „намештен против њих лично“.

Увод у нове терапије

Слични налази уочени код понашања људи који су у анкети пре теста, указивали на виши ниво параноје.

Док су заблуде и параноично понашање несумњиво компликовани, и укључују различито размишљање и различите области мозга, праћење линије између једне одређене области и променљивог доношења одлука могло би да информише будуће студије које би могле довести до нових терапија, или нам помоћи да боље разумемо како неке акције повећавају ризик од психозе

„Можда сазнања из експеримента у будућности можемо искористити да пронађемо нове начине за смањење, односно лечење параноје код људи“, каже Чанг.

Истраживање је објављено у часопису Cell Reports.