Гордана Вуњак Новаковић: Српски гени носе упорност коју ретко ко има на свету

Током пандемије са својим тимом радила је на проналажењу најбољег начина опоравка људи од ковида.

„Моја лабораторија има једну комбиновану екипу лекара, хирурга, инжењера, научника… Неки су правили маске, други чипове за дијагностику, а један тим је радио на препарату који се издваја из матичних ћелија за опоравак плућа. Проблем који смо ми тада решавали био је како да тај биомолекул спакујемо у веома мале честице – стохиљадити део милиметра – и после га доставити свим ћелијама у плућима“, објашњава Гордана Вуњак Новаковић.

Био је то изузетно компликован процес јер су, како каже, плућа веома компликован орган, али су пронашли начин како то да се уради.

Пошто је ковид прошао, онда су одлучили да сазнања примене на другим пољима.

„Сада врло интензивно радимо на генској терапији пацијената који имају цистичну фиброзу. То је болест која је последица мутације једног гена и једино што може да се уради јесте да се коригује та мутација у ћелијама плућа. И ту је опет проблем био како мале честице доставити у плућа. У овом случају нису више носиле биомолекул, већ вектор који коригује мутацију“, истиче Вуњак Новаковићева.

Од лабораторије до практичног лечења

На питање колико је потребно времена да оно што она и њен тим истражују почне да се свакодневно примењује, призната научница каже да то зависи од више фактора.

„Ако је у питању регенеративна медицина у оквиру које правите ткиво које треба да се имплантира у пацијента, то јако дуго траје, понекад 10 и више година. Пуно тога треба да се уради да би се доказала ефикасност такве технологије. Прво је најважније да она не нарушава нешто друго у организму“, наводи српско-америчка биоинжењерка.

Примера ради, њен тим је са једном стартап компанијом од 2016. године радио на прављењу костију од ћелија пацијента и комплетно реконструисану анатомију конкретног пацијента. Део клиничких истраживања је завршен, други део је у току.

Такође праве, такозване органе на чипу – веома мала ткива која су повезана крвотоком и која користе да проучавају болести, селектирају и тестирају лекове.

„Једна од тих технологија базирана је на хуманом срчаном мишићу малих димензија који ми правимо у култури. Доказали смо да може да репродукује генетске области, неке врсте кардиомиопатија, а може да репродукује оштећења срца од инфаркта. То смо успели да тестирамо и већ је у примени“, истиче Гордана Вуњак Новаковић.

Из Србије на врх светске науке

На питање како је доспела у светски врх свог научног поља, биоинжењерка истиче да увек морате да радите нешто што има ефекта на науку и медицину, односно да то има смисла.

„Увек је лакше бити велика риба у малом базену него обрнуто. Оно што је такође било тешко, јесте што док сам радила у Србији ми никада нисмо имали све што нам је потребно, било да је реч о опреми или новцу. Када одете у једну средину где је апсолутно све могуће и расположиво, онда немате изговора. То је онда у ствари један страшан изазов да помажете, да ви можете то да урадите“, објашњава научница.

Признаје да није било лако, али сматра да српски гени са собом носе једну упорност коју ретко ко има у свету: „То је јако важна димензија било које професије.“