Зашто чинимо ствари за које знамо да су лоше за нас, шта су о томе мислили грчки филозофи, а шта савремени

Кршимо обећања која дајемо себи. Пред недељним распоредом трчања често умемо да посустанемо, намирницама у фрижидеру истиче рок трајања док ми наручујемо доставу брзе хране… Упркос обећању да ћемо раније отићи на спавање, остајемо будни до касно уз ТВ или мобилни телефон. Скоро увек кажемо да ће то бити још данас, још вечерас… а онда – опет одуговлачимо са „подвлачењем црте“.

Када покушавамо да упражњавамо здравији начин живота, имамо претпоставке о томе шта треба да радимо. Ипак, у пракси, не радимо увек оно што је за нас најбоље, што је прилично збуњујуће.

Све наведено нас доводи до питања: „Зар не би требало да буде лако одржати обећања која су у складу са оним што мислимо да је исправно?”

Старогрчки филозофи су такође сматрали да је ова пракса збуњујућа и назвали су је феноменом особе која делује против онога за шта верује да је у њеном најбољем интересу – акразија.

Сократ, Платон и Аристотел су се на свој начин борили са проблемом: „Зашто радимо оно за шта знамо да је лоше за нас?”

Концепт акразије потиче из дебате у античкој филозофији о томе да ли је могуће деловати против онога за шта знамо да је добро. Платон је писао да грчки филозоф Сократ није мислио да јесте, „јер су сви наши вољни поступци производ разума”. Према том ставу, неко ко се одлучи на нешто – мора да је оценио да је то најбоља ствар у том тренутку.

„Онај ко научи шта је добро, а шта лоше, никада неће бити подстакнут, ни на који начин, да се понаша другачије осим онако како му знање налаже“, рекао је Сократ филозофу Протагори. То јест, ако знате какво понашање се оцењује као врлина, зашто бисте уопште радили нешто друго?

Наравно, у стварном животу то није тако једноставно. Чак су и филозофи попут Сократа анализирали тај контродикторни феномен и покушавали да га разумеју. Другим речима, и они су желели да знају: „Шта се дешава када очигледно учинимо нешто глупо?“ рекла је Сара Пол, професорка филозофије на Универзитету у Абу Дабију.

Сократово објашњење за некога ко је деловао противно свом најбољем интересу било је једноставно – особа је погрешила у спознаји о томе шта је за њу добро, а шта не. Ако сте, на пример, одлучили да попушите цигарету, постали сте плен илузије да је то добро за вас.

Аристотел је имао посебан израз за стање у коме се људи предомисле око тога шта је добро за њих, због искушења или жеље – „слаба акратична акција”.

Пошто урадите шта год да сте урадили, можда ћете се поново предомислити и вратити се свом првобитном мишљењу. Аристотел је то разликовао од „нагле акратичне радње” – када нешто урадите не размишљајући превише о томе, а затим касније схватите да то није добро. И Аристотел и Сократ су акратично понашање приписивали пропустима у разуму или знању.

У средњем веку, понашање је доста зависило од религије. „Постојала је идеја да је акразија грешна“, рекла је Анемари Калис, ванредни професор теоријске филозофије на Универзитету у Утрехту.

„Због тога се можемо осећати толико кривим када доносимо 'нездраве' изборе – мислимо да је требало да знамо боље и да се понашамо у складу с тим, или пак да смо подлегли лажним идејама”, додала је.

Супротно од акразије је енкратеја, или врлина самоконтроле. Особа са израженом самоконтролом и даље жели цигарету, или би да прескочи редован тренинг, али ипак побеђује њен разум који „није подложан кварљивости“.

Шта кажу савремени филозофи и мислиоци

Стара разматрања о акразији претпостављају да су људи рационални, са чиме се можда неће сви сложити. „То је помало идеалистички. Све време одлучујемо да радимо ствари за које не мисломо да су најбоље за нас“, рекао је Ричард Холтон, филозоф са Универзитета Кембриџ.

У неким областима живота, постоји разумевање за понашање које није у складу са унутрашњим циљевима. У економији, теорија преференција каже да је „оно што ценимо – боље откривено нашим понашањем, него нашим проценама”.

„Могли бисте рећи: ’Оно што сам највише желео јесте да се придржавам одлуке да идем у теретану три пута недељно. Али, уколико сте то престали да радите, то показује да то ипак није било оно што сте желели“, објаснио је Холтон.

Такође може бити тешко донети судове о томе шта је најбоље тренутно, а шта би било најбоље „на дуже стазе“ и за будућност. Економиста Џорџ Ејнсли је ту тенденцију назвао хиперболичним дисконтовањем, где људи прецењују добробит као последицу одлука и понашања у садашњости, у односу на оне које ће се одразити у будућности.

Холтон такође не мисли да је акразија исто што и слабост воље, јер „можда сте одлучили да урадите нешто зашта заиста мислите да је прилично глупо“, рекао је Холтон.

Када доносимо сувише екстремне судове о продуктивности, исхрани или чак срећи, може се десити феномен акразије, односно – да не испунимо те стандарде – али и саме процене могу бити погрешне.

Калисова је истраживала и какав је утицај средине на феномен акразије.

„Наше друштво је структурирано на начин да се стално позива на наше мотивационе процесе и покушава да се у њих меша. Решење можда није увек да потиснете своје конфликтне жеље, већ да признате грешку или збуњеност и позабавите се спољним факторима који би могли да подстичу извор проблема. Ако се вратите кући с посла исцрпљени и одлучите се за брзу храну уместо да спремате здрав оброк, да ли је то проблем ваше жеље, или је проблем у наметнутој ситуацији и вашим радним навикама“, прича Калисова.

„Важно је узети у обзир 'изнијансиран' поглед на акразију и одвојити је од снаге воље”, рекао је Рејнаут Вјуерс, психолог са Универзитета у Амстердаму и аутор књиге о акразији и зависности.

„Између нашег понашања и наших вредности леже наше жеље. Иако мислимо да их лако можемо разликовати, на жеље свакако утичу наше окружење, васпитање, социоекономске околности али и биолошке, физичке предиспозиције“, додаје Вјуерс.

„Можда сви желимо да будемо рационални као што Сократ каже да јесмо, али ако то не функционише, постоје други начини да ускладите своје понашање са својим вредностима”, каже психолог.

Како да урадите оно што мислите да је најбоље

„Зар не можемо имати коегзистирајуће, супротстављене жеље? Можемо, али у одређеном тренутку супротстављене намере не могу коегзистирати. Ако можете да приуштите да одете на одмор у Француску или Мексико, на крају ћете морати да изаберете само једну земљу. Обе жеље могу да опстану, али жеља се мора превести у намеру”, рекао је Холтон.

Да бисте постигли своје циљеве, можда је ефикасније да поставите тачно дефинисани план који вам не дозвољава да се премишљате.

Психолог Петер Голвицер је ово назвао намером имплементације: смислите конкретну акцију (ако/онда) која ће вам помоћи да постигнете циљ. На пример: „Ако је уторак, онда ћу ићи на час јоге; ако купим спанаћ, онда ћу следећег јутра направити од њега смути за доручак...”

Калисова додаје да би и промена окружења могла бити начин да се одупрете акразији него покушај да побољшате своју снагу воље.

Сократ је чврсто веровао у разум, али у Држави, Платон даје компликованији приказ акразије кроз опис троделне душе. Платон је признао важност разума у разумевању онога што радимо и зашто, попут Сократа, али је представио додатне покретачке снаге: апетит (жеље) и дух.

Користио је метафору кочије, коју разум вози, али је вуку у супротном смеру два коња, један светли и један тамни – светли коњ иде према врлини, а тамни коњ према пропасти.

Природа акразије је и даље спорна, али трајна дискусија показује да су чак и веома промишљени и интелигентни људи имали проблема да држе своје „тамне коње” под контролом. „У питању је универзална особина човека“, закључио је Холтон.