Како задиркивање међу мајмунима може објаснити еволуцију шале

Сцена задиркивања међу мајмунима неретка је у бројним зоо-вртовима широм света, и управо такво понашање (и међу старијим и млађим мајмунима) заинтересовало је научнике да анализирају еволуцију шале – код људи.

Будући да су све четири врсте великих мајмуна, које су научници посматрали (шимпанза, бабун, орангутан и горила) снимљене како се задиркују, „когнитивни предуслови за шалу” су вероватно еволуирали код заједничког претка пре милионима година, навели су научници у новој студији.

Истраживачи су каталогизовали широк спектар класичних шала међу мајмунима. Један мајмун би понудио другом предмет, да би га у последњој секунди повукао. Други преваранти су једноставно радили супротно од онога што се од њих очекује. Неки су само волели да боцкају друге.

Слично понашање је уобичајено и код деце људи, већ од осмог месеца живота, а код неких и раније.

Негде између нормалне игре и агресије, разиграно задиркивање укључује предвиђање одговора других, као и уживање у реакцији која је супротности са њиховим очекивањима, према студији објављеној у часопису Proceedings of the Roial Societi B.

Водећа ауторка Изабел Ломер рекла је за АФП да су истраживачи били изненађени да ово бурно задиркивање „ретко доводи до било каквог агресивног понашања".

Приматолог Џејн Гудол је и раније приметила да младе шимпанзе „понекад узнемиравају старије животиње док спавају, скачући на њих или их заиграни, грицкају или чупкају косу“, рекла је Лаумер.

„Одрасли су такође реаговали на ово прилично мирно“, додала је Лаумер, когнитивни биолог и приматолог са немачког института „Макс Планк".

Тим, који је укључивао истраживаче са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, анализирао је 75 сати видео снимака шимпанзи, бабуна, горила и орангутана у зоолошким вртовима.

Фокусирајући се на по једног младунца сваке врсте, истраживачи су идентификовали 18 различитих понашања задиркивања.

Није изненађујуће да су шимпанзе биле на врху листе по интензитету и учесталости задиркивања. Волеле су да шамарају одрасле јединке које дремају или им сметале на било који начин.

Орангутани су показали да воле да чупкају своје ближње, а гориле су победиле у дисциплини традиционалне провокације – у гурању.

Већина интеракција је укључивала младунче које је почело да задиркује одраслу јединку, које је понављао гест, док није уследила реакција.

У једној четвртини интеракција, почетна мета се окренула шаљивџији, узвративши задиркивањем одмах.

Иако шала међу мајмунима подразумева рвање, голицање и јурњаву, то су научници сврстали у игру за коју је потребно двоје. Њу, како наводе, треба раздвојити од феномена задиркивања, које је по природи асиметрично – једно мора да циља другог, нагласили су истраживачи.

Когнитивна способност за упуштање у такве шале мора да је била присутна код заједничког претка људи и свих модерних примата пре најмање 13 милиона година, рекли су истраживачи.

Лаумер је рекла и да је за децу, односно људску врсту, такво задиркивање од помоћи у „тестирању друштвених граница“, стварајући обострано уживање и стога потенцијално јаче односе припаднике једне заједнице.