У Винчи су настали први неолитски градови са енегретски одрживим еко кућама на спрат

Баш надомак Београда, настало је прво модерно доба и то 2.500 година пре изградње пирамида у Египту.

Архитектура винчанских кућа открива многе значајне детаље за читање винчанске културе и културе живљења у неолиту.

„До сада знамо већ много о веома развијеним кућама, начину архитектонског промишљања простора и веома детаљном приступу изградње са невероватном пажњом ка детаљима, укључујући ту ствари које се увезују у архитектуру попут ритуала или технолошких ствари повезаних са архитектонским елементима, где понекад имамо разбоје за ткање нити и текстила који су заправо изграђени као део те куће“, наводи др Мирослав Кочић, извршни менаджер пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи“.

Енергетски одрживе еко куће потичу још из неолитске Винче

Енергетски ефикасни подови и зидови од плетера и лепа који стварају изузетну изолацију уз употребу обновљивих природних материјала – речне глине, сламе, сена, трске и дрвета – само су неке од њихових карактеристика.

Комбинацијом материјала, облика пећи и преградних зидова, добијен је изглед кућа које одушевљавају археологе и јавност више од једног века.

Простор око пећи био је најдинамичније место у неолитским кућама где се окупљала породица и где су се обављале различите активности, што упућује на нови концепт дома и организацију простора око грејног тела.

Винчанске пећи посебно су значајне за реконструкцију живота, начина припремања хране, али и система грејања кућа у зимским данима. У контекстима пећи по правилу се налазе посуђе, жрвњеви, угљенисано зрневље и дрво за ложење.

„Међутим, даљим истраживањима ситних ствари можемо видети како се та архитектура користи свакодневно и са неким од нових истраживања из Поморавља сазнајемо да су те куће заправо често имале и други спрат. На доста кућа у Шумадији је нађено више термалних инсталација, више великих пећи на једном простору, који није толико велики да би оправдао употребу четири велике пећи“, напомиње археолог.

„Заправо, сада видимо да је то можда био много комплекснији начин употребе тих кућа, где на доњем спрату имамо неку специјализацију, неку занатску производњу, док имамо живот на горњем спрату те куће. И онда то почнемо да множимо на стотине тих кућа у насељу које су у истој употреби“, објашњава др Кочић.

Свакодневни живот Винчанаца

На тај начин се долази до најзначајније, духовне сфере истраживања – како су Винчанци организовали свој свакодневни живот.

„Уколико живите на метар удаљености од комшије, култура живљења да би решила конфликте, који неминовно настају суживотом у дугачком временском периоду, морају бити развијени ти механизми тако да сваки дан активности те популације тка то друштвено сукно које заправо омогућава да та култура постоји више од хиљаду година.“

„Видимо да је тај јавни живот кроз архитектуру приватног живота невероватно развијен и да ту можемо тражити инспирацију за данашње догађаје и сутрашњи суживот свих нас када у винчанској култури у тако збијеним просторима људи живе више од хиљаду година, стварају и креирају иновације“, сматра археолог др Мирослав Кочић.

Свакодневни живот Винчанаца препознаје се у структури и уочљивој организацији простора дома, домаћинства и читавих насеља. Многи детаљи јасно указују на постојање комуналне свести какву данас познајемо и колективни приступ дневним рутинама.

Како куће нису имале окућницу, многе активности одвијале су се јавно, на улици, или у уским сеновитим просторима између кућа.

Током прва три века живота, основано је више стотина насеља, а за све време трајања винчанске културе можда и више од хиљаду.