Читај ми!

Улице на Месецу: "Отапањем" лунарне прашине могли би да се направе чврсти путеви и писте за слетање

„Многи ће рећи: ’Улице на Месецу, шта ће нам то?’“, каже професор Јенс Гунстер, са Савезног института за истраживање и испитивање материјала у Берлину и коаутор извештаја о могућем решењу. Професор истиче да је то нешто с чим се већ касни. На Месецу је, каже, растресит материјал, нема атмосфере, гравитација је слаба, па прашина пролази свуда и контаминира опрему. Проблем лунарне прашине приликом изградње месечеве базе могао би да се превазиђе загревањем и топљењем уз помоћ џиновског сочива, тако би било омогућено прављење путева и писте за слетање на Месец.

Месец нема ваздух, воду и на њему влада екстремни температурни опсег од 250 степени. Али међу највећим изазовима за свемирске агенције које се надају да ће поставити базе на нашем пратиоцу је прашина. Нагриза свемирска одела, зачепљује возила, омета научне инструменте и отежава кретање.

Сада су научници дошли до могућег решења, тврдећи да се месечева прашина може истопити коришћењем џиновског сочива како би били направљени чврсти путеви и писте за слетање.

„Многи ће рећи:’Улице на Месецу, шта ће нам то?’“, каже професор Јенс Гунстер, са Савезног института за истраживање и испитивање материјала у Берлину и коаутор извештаја о могућем решењу. „Али у ствари, то је нешто са чиме се већ касни. Веома је растресит материјал, нема атмосфере, гравитација је слаба, па прашина пролази свуда. Контаминира сву опрему, без обзира ко ју је послао на Месец”, истиче професор.

Прашина је уништила претходне мисије, као што је свемирска летелица „Сурвајвер 3“ (оштећена прашином коју је подигло слетање „Апола 12“), а превазилажење овог изазова је приоритет за Насу, чији је циљ да направи сталну испоставу на Месецу. Превоз грађевинског материјала на Месец био би прескуп, па постоји потреба за неконвенционалним решењима.

„Морате да користите оно што тамо имате, а то је прашина које има на све стране“, додаје Гунстер.

Он и његове колеге експериментисали су са финозрнастим материјалом названим ЕАЦ-1А, који је развила Европска свемирска агенција као замену за лунарно тло. Користили су ласерски сноп пречника 50 милиметара да загреју прашину на око 1.600 степени Целзијуса и истопе је. Пажљиво су ласером исцртавали троугласте облике од 25 центиметара у пречнику, који би онда могли да се испреплету како би се створила чврста подлога на великим површинама лунарног тла, и тако служе као будући путеви или писте за слетање.

Међутим, процес је прилично спор. За производњу сваке мале геометријске јединице било је потребно око сат времена, што значи да би било потребно око 100 дана да се изгради слетна писта од 10 пута 10 метара.

„Изгледа прилично споро, али размислите колико траје слична изградња на Земљи“, напомиње проф. Гунстер. „Понекад је потребна читава вечност да се изгради нова раскрсница.“

Да би ово обавили на Месецу, аутори су израчунали да би сочиво од приближно 2,37 квадратних метара требало да се транспортује са Земље како би деловало као концентратор сунчеве светлости уместо ласера. Сочиво би могло бити направљено од полимерне фолије која се може намотати, што олакшава транспорт.

Али, прашина би и даље била проблем за сам објектив. „Када се на сочиву накупи прашина, оно пре или касније више неће функционисати“, напомиње Гунстер, и додаје да би можда нека врста вибрирајућег сочива можда помогла у ублажавању овог проблема.

Налази су објављени у часопису Scientific Reports.

четвртак, 28. новембар 2024.
8° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње