Како се Сунце крњи у брзим млазевима наелектрисаних честица

Астрономи верују да би млазеви могли бити извор струје наелектрисаних честица која непрекидно тече од Сунца кроз читав Сунчев систем. Млазеви наелектрисаних честица, названих - плазма, трају између 20 и 100 секунди сваки, и крећу се брзином од око 360.000 километара на сат.

Солар Орбитер, заједничка мисија Насе и Европске свемирске агенције, покренута је 2020. године како би „ухватила поглед“ на Сунце без преседана, пружајући слике његовог северног и јужног пола. Визуелно разумевање полова Сунца је важно јер може пружити бољи увид у моћно магнетно поље наше звезде и како оно утиче на Земљу.

Летелица је опремљена са 10 инструмената који могу да сниме посматрања Сунчеве супервруће атмосфере, полова и соларног диска. Сонда такође може да мери јачину за магнетна поља Сунца и елементе соларног ветра.

Солар Орбитеров Extreme Ultraviolet Imager (EUI) коришћен је за снимање јужног пола Сунца у марту 2022. Слике, објављене заједно са новом студијом објављеном у часопису Science, показују слабе, ефемерне млазнице, од којих су неки у облику слова Y.

„Могли смо да откријемо ове мале млазнице само због невиђених слика високе резолуције и високе каденце које производи (EUI“, рекао је главни аутор студије Лакшми Прадип Чита, вођа истраживачке групе на Институту „Макс Планк“, за истраживање соларног система у Немачкој.

Астрономи су деценијама знали за постојање Сунчевог ветра. Али разумевање тачне природе како и где га ствара Сунце било је теже - до сада. Напредни инструменти на Солар Орбитеру, као и Насина соларна сонда Паркер, помажу да се одгонетну највеће мистерије које су остале о Сунцу.

Како Сунце утиче на активност на Земљи

Разумевање магнетног поља Сунца и соларног ветра је кључно јер доприносе свемирском времену, које утиче на Земљу ометајући умрежене системе као што су ГПС, телекомуникације и рад објеката у ниској орбити Земље као што су сателити и Међународна свемирска станица.

Претходна запажања помогла су астрономима да утврде да део соларног ветра потиче од магнетних структура на Сунцу званих короналне рупе.

Сунчево магнетно поље је толико огромно да се протеже изван Плутона, пружајући пут соларном ветру да путује директно кроз Сунчев систем. Али преостало питање које су научници збуњивали било је како су наелектрисане честице уопште ослобођене.

Запажања Солар Орбитера су ухватила короналну рупу која има мале појединачне млазнице на јужном полу. Сваки млаз ослобађа малу количину плазме, што сугерише да соларни ветар има мање континуирани ток него што се раније веровало.

„Међу новим резултатима је и запажање које указује на то да овај ток у великој мери није уједначен“, рекао је коаутор студије Андреј Жуков, виши научник Краљевске опсерваторије Белгије, додајући да „свеприсутност млазница сугерише да би соларни ветар из короналних рупа могао настати као својеврсни канал за повремени одлив“.

Солар Орбитер је на седмогодишњој мисији и на крају ће доћи на 42 милиона километра од Сунца. Тренутно је летелица све ближа Сунчевом екватору и постепено ће се померати ка половима.

Положај Солар Орбитера ће се нагињати како се Сунчева активност повећава и приближава врхунцу свог 11-годишњег циклуса, што значи да се више короналних рупа и млазева може појавити на различитим местима која ће моћи да се посматрају.

Солар Орбитер ради у тандему са Parker Solar Probe, која кружи око Сунца у седмогодишњој мисији након лансирања у августу 2018. Паркер ће се на крају приближити на скоро 6,4 милиона километара од Сунца — што је најближе што је један свемирски брод постигао.

Заједно, мисије могу пружити више података истраживачима него што би било које од њих саме могле постићи. Паркер може узорковати честице које долазе са Сунца изблиза, док ће Солар Орбитер летети даље назад како би ухватио свеобухватнија запажања и пружио шири контекст.