Поново се разбуктала научна дебата зашто жирафе имају дуг врат

Оно што се Чарлсу Дарвину чинило очигледним, још од његовог времена привлачило је велику пажњу, а поједини биолози су сматрали да ти проширени пршљенови нису настали због исхране већ да су оружје у борби мужјака око женке.

Нису сви истраживачи у то били убеђени и остављали су доста простора за дебату о предностима необичне анатомије жирафа.

Међутим, истраживање засновано на пронађеним остацима лобање и пршљенова древног биљоједа, поново су распламсали дискусију, јер се испоставило да је овом примерку сличном жирафи, врат стварно служио за тучу.

Фосилизоване кости открио је у северној Кини пре више од 20 година палеонтолог Јин Менг, данас кустос у америчком Музеју природне историје у Њујорку.

Нова анализа открића Менга и његових колега установила је карактеристике сисара које би нам могле помоћи да боље разумемо силе укључене у развој јединствене анатомије жирафе.

Назван по митском једнорогу-кози у кинеској митологији, утврђено је да је новоописани Discokerik kiezhi древни члан суперфамилије жирафоидеа који је лутао миоценском саваном пре неких 17 милиона година.

Оно што се највише истиче код ових дискокерика је да нису били грациозних пропорција, већ здепасте грађе са обликом лобање који подсећа на средњовековни војнички шлем. Равна, широка и са благим ободом, оваква лобања је била савршена за озбиљан сукоб или два са противником.

Да би тестирали своју хипотезу да лобања дискокерика даје предности у физичком сукобу, тим истраживача је користио математичку технику за мерење потенцијалних сила које лобања и пршљенови могу да издрже у различитим сударима.

Открили су да је специфична структура костију и њихових зглобова у стању да издржи изузетно снажне ударце, можда јаче него било која друга позната животиња која удара главом.

Иако је ова древна врста у веома далеком сродству са модерним жирафама, откриће ипак имплицира да борба глава-у-главу не би била ново понашање за ову грану животињског царства.

„И данашње жирафе и Discokerik kiezhi припадају истој суперпородици“, каже први аутор студије, палеонтолог Кинеске академије наука Ванг Ши-Чи.

„Иако се њихове лобање и морфологија врата у великој мери разликују, обе су повезане са мушким удварањем и обе су еволуирале у екстремном правцу“, напомиње научник.

Станиште у коме су пронађени остаци дискокерика такође су веома слични пределима на које су се населиле данашње жирафе, што додатно потврђује заједничко порекло.

„Стабилни изотопи зубне глеђи указују на то да је дискокерик живео на отвореним пашњацима и да је можда мигрирао сезонски“, каже Менг.

Такође је важно то да природна селекција није дискриминаторна када је у питању сврха. Ако дугачак врат помаже у борби, храњењу и бежању од предатора без превише компромитовања кондиције, онда ће се еволутивне промене задржати мало дуже.

Али сазнање да у породици постоји неколико „тврдоглаваца“ могло би помоћи да се убеди још неколико биолога да је дугачак врат, у ствари, згодно средство у борби за опстанак.