Ружица Кљајевић: Ово је врло плодно тло за нерад и једну страшну лењост

Да ће постати професор математике Ружица Кљајевић тврди да је знала још у петом разреду основне школе и поред тога што је жеља родитеља била да студира медицину. Када је завршила факултет у 23. години, пријавила се на све конкурсе широм Србије и одлучила да напусти родни Београд и почне да ради у Пецкој, коју никада до тада није посетила.

У Београд се вратила после 14 година да би била ближе болесним родитељима. После скоро 37 година рада, отишла је у пензију. С обзиром на дугогодишње искуство рада у просвети и то да је предавала предмет који држи непирикосновено прво место као најтежи, питали смо је да прокоментарише шаљиву објаву која се појавила на друштвеним мрежама као „Сан сваког наставника“.

Прва реакција професорке Кљајевић на овај позив била је да узврати кратким филмом који можда још сликовитије говори о проблему у коме се налази данашњи образовни систем, не само код нас. Да бисте разумели поруку филма, неће вам сметати непознавање енглеског језика.

Припадате генерацији наставника који су почели да раде у сасвим другачијим приликама и другачијој атмосфери. Да ли ова два примера осликавају стање данашњег образовног система?

– Врло је комплексно питање и односи се на две различите средине. Наша средина је специфична и нешто од тога јесте примењиво, нешто није, а нешто је за потпуно одбацити.

Ја сам непоправљиви и фатални оптимиста и вероватно сам усамљени пример таквих ставова, али мислим да мора једног дана, једна велика божја правда да се деси, не тако брзо, али да ћемо врло свесно увидети грешке свега што се дешава и да ћемо схватити да је основно улагање у знање и просвету.

То образовање видимо да је страшно, али то мора проћи. Код нас се ради већ јако дуго и перманентно на смањивању значаја образовања, односно покушава се да се тој деци од малена каже да образовање није битно. Да су неке ствари у животу битније, и то се поприлично успешно спроводи. Али не може нешто што је негативно да се толико дуго развија, мора доћи до неког преокрета, и мислим да долази. У целом том хаосу образовање је и даље једна од карика које функционишу колико, толико, добро.

Код нас и сама реч образовање, то нема у другим језицима, значи да је то неко ко има образ. И није без разлога та реч употребљена за објашњење тог појма, јер имати образ значи да тај човек има своју личност, свој став. Значи, није образовање само нешто научити и то репродуковати, већ постајати једна свесна личност.

Тако када људи причају шта је математика, онда углавном причају да се бави бројевима, али то није то. Математика је логичко и рационално сналажење у непознатој ситуацији. Рецимо, данас када се говори баш о успешности у математици, у небеса се подижу земље Азије. То јесте истина, јесте стварност, али код њих је у већој мери заступљен дрил. Мислим да смо ми у великој предности, али и у једном великом проблему, јер се јако повлађује, чак подиже у небо, лењост.

И сва ова техника која је заузела водеће место у животу и окупира свест човека, гуши му управо оне особине које га чине човеком.

Нисте више у настави, али имате прилике да видите како функционише настава у ово доба короне. Како Вам то изгледа?

– Образовање везано за ово време короне зависи само од оних који су се некако снашли, а таквих је јако мало, али нису занемарљиви. Оних који су успели да анимирају децу, а то су углавном професори оних наука где је неопходна жива реч.

Не говорим о страним језицима, они су постали ствар опште културе. Човек више не учи страни језик да би био паметнији, већ да био сналажљивији у животу. Али у природним наукама које би требало да уче децу да мисле, срећом имамо пуно примера људи који су успели да их аниимирају.

Међутим, ово је врло плодно тле за нерад и једну страшну лењост. Почев, наравно, од деце, али то је само производ, последица, није узрок. Узрок лежи у ранијим временима где је наменски гушен значај образовања, мишљења и рационалног закључивања и доста се успело у томе, мада не потпуно.

Ко се по вама више променио? Наставници, родитељи, деца или сви заједно?

– Сви смо се променили у различитим правцима. Пре свега, не постоји селекција за рад у просвети. Да ли је селекција да би неко постао пилот важнија од оне да неко постане учитељ, не знам? Али ја сматрам да је једнако важно. Последице које ће изазвати лош пилот су страшне, али лош учитељ ће генерације и генерације упропастити. Друго, они ће гранајући се упропашћавати даље, што је страшно.

Ја сам запамтила време када је бити паметан и бити учен било најважније у животу. Запамтила сам време када је човек био добар ђак, па заврши школу, па било да студира или не, онда му следи да се запосли и да оснива породицу и да живот иде даље својим током.

Запамтила сам и време када је тог посла постајало све мање и мање, до садашњег времена када посла нема. Посао немају млади, а још горе, немају ни њихови родитељи. И родитељи су онда гневни, гладни, немоћни и без жеље да прво себи, а онда и деци признају да је ипак образовање најважније. Такав родитељ који нема посла или родитељ који на послу проводи по 20 сати, он нема времена и нема воље ни снаге и зато су деца већ дуго, дуго препуштена сама себи.

Ако деца имају подршку родитеља и ако тај родитељ, без обзира да ли је цео дан или пола дана одсутан, ако тај родитељ има јасан циљ шта жели од свог детета и шта то дете треба једног дана да постане, онда ће оно постати једно разумно биће које ће се о свом животу старати на најбољи начин.

А то презаштићивање деце је у ствари компезација за време које немају и онда тај некакав јадан новац до кога дођу (јадан јер га с тешком муком стичу), онда детету омогућују бесмислене луксузарије које су само неке од кочница које нас вуку назад.

Зашто данас деца не могу да заврше школу ако тата или мама не седну са њима да уче или ангажују наставника?

– Пре свега зато што дете не схвата значај тога да треба да постане паметније и да је образовање алат за то, нити то што ће бити паметнији како да употреби. Прво види да се и без памети постижу неке ствари. Друго, провођењем времена у забави, провођењем времена бесмислено током којег дете не напредује ни најмање, све друго постаје тешко.

Доживела сам милијарду пута, када кажем деци, сада ћемо да радимо то и то. Одмах следи питање, а да ли је то тешко? Наравно да је тешко, али је намењено вашем узрасту. А пошто забава није тешка и пошто је толико примамљива, онда све друго постаје тешко и зато се то тешко све више срозава. И сада су сасвим једноставне ствари тешке.

Погледајте само пријемне испите. Какви су сада, а какви су некада били. Почев од уписа у средње школе па до уписа на факултете. То је небо и земља. Када видим збирке из математике, очигледно је да се стално срозавају захтеви и уместо да се ради у дубину, математика иде у ширину, али се све површније проучава. И то је у ствари једна велика замка.

Зато се сада каже како су деца некада у првом разреду учила рачунске операције, а сада се одједном појави Х или се појави једначина. А то је у суштини само замагљивање очију. Људи јако избегавају да кажу да та математика која се ради у основној и средњој школи, само се шире области, али постају све плиће и плиће.

Људи који заврше техничке факултете данас знају много мање него раније. То је у суштини једна маска препакивања градива и увођења нових садржаја, а онда ћемо поново да учимо све што смо до сада радили.

Задатке какве сам давала на писменом задатку у основној школи пре 20, 10 година и задаци какве сам сама давала последњих година, јако се разликују. Захтеви су све лошији и лошији. Видели сте ту карикатуралну причу, да ћемо једног дана стварно рећи детету, узми бојицу па обој.

У нашем образовном систему се поштује принцип једнаких шанси. Да ли би требало увести селекцију каква је уобичајена на западу, још од нижих разреда и да се према томе прилагођавају наставни планови?

– Интелектуални развој не тече праволинијски и зависи од многих фактора. Процењивати дететову способност у раном узрасту је најлакше, али потрудити се да деци којима није пробуђена способност за неке ствари на раном узрасту, је много већи труд. Много је лакше направити селекцију на почетку и онда прилагођавати задатке у односу на ту селекцију, а много је теже ово што се код нас још увек практикује.

Не знам колико људи може да се бави и бави се тим отварањем фиока у мозгу за неке добре ствари или оне једноставно стоје затворене. Ту је проблем. Јер је глобални циљ имати што мање оних који ће да мисле. Зато сам ипак више за овакав систем који се код нас практикује јер се на тај начин даје шанса, а таквом селекцијом дете се одмах осуђује.

Уочи почетка нове школске године песник Љубивоје Ршумовић гостујући на РТС-у изразио је бурно небодовање што се родитељима даје могућност да бирају да ли ће дете ићи у школу или ће похађати онлајн наставу. Он тврди да је школа научна институција и да родитељи немају права да се мешају у њен рад.

– Он види унапред и покушава да подигне ниво школе на оно место на коме треба да буде. Родитељ поласком детета у школу губи значај у његовом образовању, али је подршка од кључног значаја. Али не подршка тако што ће плаћати часове за оне предмете на којима оно у школи није слушало, већ да им родитељи укажу на циљ. Али нажалост, мало родитеља са децом успоставља такав однос.

Зашто је оцена постала мерило успеха а не знање?

– Оцена је по мени најмање важна. Мерило је оно што човек има у глави, оно што зна, а не оно што пише на папиру. Али сви желе добре оцене да би некако профитирали. Како, не знам. Не знам како родитељ мисли ако дете не заслужује ту оцену, да те оцене добије. Већина родитеља на тај начин мисли да су нешто ушићарили, а у суштини су само себи и детету направили огромну штету.

Имала сам ђаке која су имала тројке и четворке, али децу која су умела изузетно да мисле. Ја сам током своје праксе деци давала плусеве за све добро што смисле и ураде добро. Од онога да кад излазе из учионице кажу довиђења, до тога да када виде да је табла исписана устану и обришу. Значи за паметне реакције. Колико људи обраћају пажњу на то или не, не знам, али мислим да се суштина све више губи.

Зашто су наши ученици постизали лоше резултате на Писа тестовима?

– Ако ја дете у осмом разреду не научим како да израчуна колико му плочица треба да би поплочао купатило, онда значи да од моје математике нема ништа. Примена математике и примена тог логичког мишљења код нас у настави није заступљена како треба или је јако је мало заступљена.

Рецимо, гледам када се обрађује неко геометријско тело, прича се нека теорија и раде задаци, а било шта практично се не помиње. Ја рецимо кад почнем да радим призму, одмах им испричам, ако вас ја не научим колико црепова треба да се стави на кров куће, чему онда моја математика.

Ја сам још од времена када сам почињала да радим као наставник давала деци на почетку зимског распуста један задатак у коме човек гради кућу од дрвета и они треба да израчунају колико ће му требати црепова, паркета, плочица и свег осталог материјала. Ту је дете требало да схвати, без помоћи маме и тате, да се плочице не лепе на прозор и на врата и да без обзира да ли купатило има каду или не, плочица треба једнако. И тај задатак је био одличан сигнал да ли је дете размишљало.

Друго, математика нам је неопходна у свакодневном животу, почев од тога, са колико новца може да се купи ово или оно. То код нас није рађено уопште. Данас средњошколци и гимназијалци не разумеју шта значи камата. Али стално беже у тај виртуелни свет и не знају како стварни живот функционише.

Имала сам обичај када стигне нова генерација петака да питам децу шта су им родитељи по занимању. Дете ми одговори тата иде на посао, а мама не ради ништа. Зар стварно нису могли да науче дете за 11 година да је тата по занимању кувар, на пример, а да је мама код куће јер гаји њега, а када би се запослила била би то и то, јер је завршила за медицинску сестру, рецимо. Значи, тај реалан живот нашој деци није јасан.

Још један огроман проблем је и то што се не чита. А зашто не читају? Зато што је читање споро.

Када је дошло до тога да сви мисле да су позвани да коментаришу наставни план и програм?

– У више наврата сам у својој каријери имала ситуација да ми се родитељи обрате са питањем шта ја то учим децу. Увек сам узвраћала питањем, а шта сте ви по занимању? Када сте ви то учили да бисте били меродавни да о томе говорите.

Један од примера, из праксе, рецимо. У школу нам је дошао родитељ, иначе гинеколог по занимању и донео контролни свог детета из хемије да протестује што је много тежак. Да је он завршио медицину и какав је то начин да се деци дају тако тешки задаци? Моје питање је било само, 'Извините да ли сте ви икада учили децу? И да ли је ваше дете учило то што је требало да научи?'. Каже, јесте, али је добила четворку. Да, али да је научила шта је требало добила би петицу.

Родитељи између осталог дозвољавају деци да изостану из школе јер нису спремни да одговарају или раде контролни. То је некада било незамисливо.

– То је линија мањег отпора и презаштићивање деце. Родитељ ће због тога у очима детета добити велики минус. Ево, имам лични пример. Моје дете у четвртом разреду на часу ликовног седи и не боји цртеж који је завршило јер је заобравило темпере. Учитељица га пита зашто на одмору није отрчао до куће да узме, јер му је кућа јако близу. Он јој је признао да му мама не дозвољава. И нисам им дозвољавала. Ако је његов друг могао десет километара у ранцу да носи темпере, а он заборавио да понесе, онда нека испашта због своје заборавности. Што дете пре почне да сноси одговорност за последице онога што је урадило, биће боље. Дете ће јачати. Док год му повлађујемо и помажемо, то није помоћ.

Да ли су и наставници на крају одабрали да иду линијом мањег отпора, посебно у време онлајн наставе? Покушавају ли да процене да ли је дете нешто само урадило или иза тога стоји родитељ?

– Мислим да јесу. Имам лични пример да су ми родитељи заказали час у одређено време, онлајн, и ја схватим да су хтели да помажем детету током рада на контролном здатку. Наравно да сам то одбила, на шта су се родитељи наљутили, што ме апсолутно није брига.

Не знам када је све то почело, ваљда онда када је престало да се цени шта ко зна, већ шта ко може и шта ко има, независно од тога колико вреди и зато што је могао да дође до тога, али ја ипак јако верујем да има наде и да ће се ствари поправити.