Гиле и „Меџик буш“ сјајни у пуној „Американи“

Специфично конципиран концерт понудио је одлично расположеној публици јединствен избор песама из свих фаза Гојковићеве каријере, којима је до перфекције увежбани састав „Меџик буш“ моћним звуком удахнуо свежину.

На списку песама су се нашле теме које је „Електрични оргазам“ ретко свирао на концертима, уз разне друге Гилетове пројекте попут албума са Владом Дивљаном, једног соло издања, песама из популарних филмова... 

За почетак је сервирана Метадонска терапија, са дуплог албума „Оргазма“ Зашто да не (1994), који Гојковић истиче као један од кључних у каријери матичне групе.

Креирајући пунокрвни рок концерт без много приче, Гиле и „Меџик буш“ су затим нанизали неколико тема са јединог албума супергрупе „Влада, Гиле, Пико и Шваба“ из 1991, и у том делу публика је показала да се најбоље сећа својевремено великог радијског хита, песме Пружа. 

Кад је у питању опус „Електричног оргазма“, комплетан фокус је, са изузетком на самом крају, био на албумима снимљеним од 1988. до 2002. године. Са албума Летим, сањам, дишем одабране су Ти и Пољуби ме и признај ми, а са Зашто да не одсвирана је, и то у знатно другачијем аранжману, и Прљава, мала девојчица, као и Кажу ми да те вратим мами. 

Обрада песме „Корни групе“ Магична рука представљала је осврт на албум „без струје“ Живо и акустично (1996). Посебно је видљива била жеља Гојковића да баци светло на издање А ум, бум, објављено у несрећно време 1999. године, и са тог албума одсвиране су Какав је то свет, Речи лете баш без везе и њему посебно драга Више никад као некад.

У финишу концерта места се нашло и за уводну нумеру са Хармонајзера (2002) – Данас нисам сасвим свој. 

Овакав концерт је био идеална прилика и за подсећање на Гилетов соло албум Ево сада видиш да може (1989), и то кроз Побуну, насталу такође у сарадњи са Владом Дивљаном, и Више нисам твој, најпознатију песму са издања. 

Уз Хајде реци мјау, из Црног бомбардера је одсвирана Ходам сад као зомби и завршна у званичном делу, Свечане беле кошуље.

Кад је у питању примењена музика, подсетили смо се још једног филмског класика, Како је пропао рокенрол (Хајде, хајде, девојко) и музике за римејк серије Позориште у кући (Свет је само барка која плови). 

Однеси ме „Влада Дивљан Олд старс бенда“ представљала је један од емотивних врхунаца у завршници концерта.

Спавајмо, сањајмо, одсвирана на почетку биса, једина је тема изведена са два албума за децу која је Гиле снимио са Дивљаном. Очекивано, на њу се „наслонила“ Лутка која каже не која је и покренула целу причу.

Све је заокружила песма Не постојим, изведена и кад су се Гиле и „Меџик буш“ (гитаристи Дамјан Дашић и Марко Ћалић, бубњар Владимир Јевтић и басиста Иван Станковић, уз придруженог клавијатуристу Дарка Грујића) први пут спојили на истој бини, као гости јесенас на концерту „Еве Браун“. 

Публику је у „Американи“ загрејао кантаутор Никола Нешковић и „Изневерена очекивања“, а посебно је упечатљива била његова лична посвета Маријани, страдалој од, како је рекао, мушког насиља, у завршној песми Океан.