Најстарија библиотека на свету налази се у Верони: Чува благо старо 1.500 година које је преживело ратове, поплаве и бомбардовања

Kапитуларна библиотека споља не изгледа нарочито упечатљиво: нема монументалну фасаду нити ишта што би пролазнику наговестило шта се крије иза зидова. Ипак у њеној унутрашњости чувају се рукописи који су преживели петнаест векова, ратове, епидемије, поплаве, па и бомбардовање у Другом светском рату.

Сматра се најстаријом библиотеком на свету која је и данас у функцији. Њена историја почиње у петом веку, када је уз катедралу у Верони настао центар за проучавање и преписивање рукописа, намењен пре свега образовању свештеника.

Први поуздани писани траг о њеном постојању потиче из августа 517. године. Реч је о такозваном Урсицинов кодексу, названом по свештенику који га је преписао и који је, што је тада било веома ретко, на рукопису оставио потпис и датум.

Неки рукописи који се данас чувају у библиотеци још су старији. Међу њима су драгоцен примерак дела  De civitate Dei Светог Августина и Институције римског правника Гаја, изузетно сведочанство о класичном римском праву.

Kапитуларна библиотека вековима није била само место чувања књига, већ и центар стварања и преношења знања. Међу њеним посетиоцима били су Данте Алигијери и Франческо Петрарка. Петрарка је овде пронашао Цицеронова писма Атику, Kвинту и Бруту, што је било важно откриће за развој филолошких истраживања.

Библиотека је доживела један од својих највећих процвата између осмог и деветог века, када је Верона постала значајан европски културни центар. Важну улогу имао је архиђакон Пацифик, коме се приписује преписивање и стварање стотина књига.

Не без разлога, Kарло Велики је Верону описивао као нову Атину, препознајући њен значај као места учења и културе.

Међу најдрагоценијим документима је и мали запис који је ушао у историју италијанског језика, Веронска загонетка. Потиче с краја осмог или почетка деветог века и записана је на маргини кодекса који је стигао из Шпаније. То је неколико редова на језику који је прелаз између латинског и народног говора, а који у облику загонетке описује рад писара.

„Пред собом је имао волове, орао је беле њиве, држао бели плуг и сејао црно семе”. Волови су прсти руке, беле њиве странице књиге, плуг је перо, а црно семе мастило. Решење загонетке је сам чин писања.

Документ је откривен 1924. и сматра се једним од најстаријих писаних сведочанстава народног италијанског језика. Чува се под посебним условима јер је мастило веома осетљиво на светлост, па свако излагање може да угрози његову даљу очуваност.

Историја библиотеке је и низ готово невероватних спасавања. У седмом веку, према предању, библиотекар Агостино Рецани сакрио је део књижног фонда да би га заштитио, али је умро не рекавши никоме где се књиге налазе. Рукописи су пронађени тек у наредном веку.

Године 1882. река Адиђе поново је угрозила библиотеку. Велика поплава захватила је већи део Вероне и оштетила хиљаде пергамената, а њихово спасавање и рестаурација трајали су деценијама.

Најдраматичнији тренутак догодио се 4. јануара 1945. Током савезничког бомбардовања потпуно је уништена главна сала библиотеке. Тадашњи библиотекар, монсињор Ђузепе Турини, унапред је организовао премештање највреднијих рукописа изван града, у жупни дом у Ербецу, у планинама Лезини. Док су бомбе разарале зграду, најважнији документи били су на сигурном. Библиотека је поново отворена 1948.

Данас збирка у овој библиотеци обухвата више од 1.200 рукописа, око 11.000 пергамената и десетине хиљада штампаних књига о теологији, филозофији, праву, медицини, историји, поезији и природним наукама.

Међу најзначајнијим делима је Ратеријева иконографија, најстарији познати графички приказ Вероне, који сведочи о изгледу града у средњем веку. Оригинал је изгубљен, а библиотека чува драгоцену копију из 18. века.

Од 2019. Kапитуларна библиотека функционише као фондација и започела је нови процес представљања и приближавања свог наслеђа јавности. Први музејски простори отворени су 2023, а планирано је и даље проширење изложбеног простора.

Данашњи изазов је да се ово наслеђе учини доступним јавности, а да се притом сачувају документи стари више од хиљаду и пет стотина година. Представници Фондације истичу да дигитална технологија може да помогне у заштити и ширењу знања, али не може да замени непосредан контакт истраживача са оригиналним рукописом.

У Верони, дакле нису само Арена и места повезана са причом о Ромеу и Јулији сведоци прошлости града. На свега неколико корака од катедрале, иза врата која тешко да би привукла пажњу случајног пролазника, налази се једно од најзначајнихих сведочанстава континуитета европске културе.