Краљ Иби на великој сцени Бург театра
Први пут у историји куће се бечки Бург театар одлучио да на велику сцену постави Краља Ибија, антихероја без премца у драмској уметности. Режисер је директор Бурга Штефан Бахман.
Француски драматичар Алфред Жари је био гимназијалац кад је за школски театар створио лик Ибија. Са седаманест је објавио текст. Иамо је двадесет и три кад је први пут изведен у Паризу. Премијера је изазвала највећи скандал у историји позоришне уметности. Текст је послан у хибернацију, аутор у сиромаштво. У Бургу се сада показује као трилогија поред главног текста, наставци „Иби рогоња“ и „Оковани Иби“. Три дела, три сценске естетике, три политичке поруке.
"Мислим да политичко даје позоришту неопходну непетост. Наш Иби не носи експлицитне поруке, али гледаоцима пружа таман толико да сами закључе. И не само Иби, сви добри драмски текстови се тренутно пуне новим политичким смислом. Као овде у трећем делу, када слободни људи слободном вољом одлуче да одустају од слободе", рекао је Стефан Бахман, редитељ и интендант Бурга.
Иби је вулгаран, ружан, алав, лажљив, глуп, примитиван, суров, кукавички, савршен за велике глумце. Зоран Радмиловић га је играо две деценије. Овде је то требало да буде Јоаким Мејерхоф, али се због претње поновљеног можданог удара повукао пред премијеру. „Тата“ је Стефание Реинспергер, „Мама“ Себастиан Венделин. Да ли би радије био Тата Убу?
"Не, потпуно сам срећан са Мамом Иби. Дошао сам до ове улоге као девица до детета. Мама Иби је улога из снова, даје шансу за читав регистар особина. Брачни пар Иби, они су чудо – имају план, имају циљ, немају савест. Колико год звучало страшно, то нису само људи из комада", истакао је Себастиан Венделин.
"Запањујуће је како је Жари пре сто тридесет година описао један данас модеран феномен, да људи бирају ропство из љубоморе према робовима, да траже водјство које ће им то дати. Сви они изрази добровољности из епилога, то су слике које говоре за себе", рекао је Штефан Бахман, редитељ.
Убу Рои, то је свет виђен очима детета. С обзиром на причу, питање је какав је то свет и какво је то дете. Бечка продукција Краља Ибија нема хедонистичку наивно злобну снагу коју је имала она у Атељеу 212 са Зораном Радмиловићем, али је утолико ближа политичкој стварности.
