Овогодишње 59. издање Битефа одржаће се у Београду од 13. до 20. септембра

Селектор Фестивала Спасоје Ж. Миловановић образложио је да је селекцију обликовао у околностима у којима је и само одржавање фестивала постало предмет јавног и политичког преиспитивања – не полазећи од унапред задате теме, поетике или става.

Различите представе повезује пре свега спремност да сложеност света не замене једноставним одговором и припремљеним објашњењем.

Шекспиров Млетачки трговац, у продукцији КПГТ-а (Србија) и режији Страхиње Падежанина, радњу смешта у Венецију 1938. године, у тренутак када фашистички режим у Италији расним законима Јеврејима одузима држављанство, право на јавну службу и мешовите бракове – све у име хомогености коју је режим представљао као одбрану нације. Али представа не говори само о историји. Говори о томе како настаје непријатељ.

Албион Мајка Бартлета, у режији Зафира Радјаба и продукцији Позоришта младих „Николај Бинев“ из Софије (Бугарска), отвара другачије питање. Шта значи покушати вратити оно што је прошло, и шта се догађа када жеља за повратком из приватног сећања прерасте у ширу друштвену потребу?

Кишињев ноћу Михаја Фусуа, у продукцији кишињевског Teatrul Fără Nume – Театра без имена (Молдавија), документарна је представа настала из стварних прича становника града – таксиста, рецепционера, лекара, радника ноћних клубова, плесачица, бивших зависника… Фусу од тих прича прави представу у којој се граница између документа и позоришта стално помера. Град овде није кулиса него драмски лик - једна судбина прелази у другу, једно искуство отвара следеће, и Кишињев се пред нама појављује као мноштво различитих градова, као друштво које нема само једну верзију себе.

У Stalker-у Автандила Варсимашвилија, продукција Тбилисијског театарског центра Liberty Theatre (Грузија), путовање води у сасвим други простор. Представа полази од истоименог филма Андреја Тарковског, али није његова илустрација, већ самостално позоришно истраживање. Варсимашвили свет Тарковског користи као полазиште за промишљање вере, сумње и граница људског сазнања, у времену у којем су се границе између истине и лажи толико замутиле да их је све теже разазнати.

Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића и извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта (Србија), отвара простор породице. Фрљић примењени механизам назива „трагичким незнањем“. Политичко се овде не дешава само на улици и у парламенту, већ и за кухињским столом, у речима које су изговорене и онима које су прећутане. Идентитет није нешто чврсто и једном заувек одређено.

Софоклова Антигона, у продукцији позоришта Karma Sahne из Самсуна (Турска) и режији Хакана Алкана, враћа нас једном од најстаријих сукоба европског позоришта: појединцу против закона, савести против наредбе, породици против државе. Алкан ову стару трагедију поставља у простор у којем се питање закона непосредно судара са питањем одговорности појединца.

Одбегле Вафе Табуби, у продукцији Националног театра Туниса (Тунис), представа је о људима који чекају – чекају да побегну, да се нешто промени, да живот крене даље. Али чекање овде није празнина између два догађаја. Оно постаје само догађај. Чекање на тај начин израста у нову врсту затвора.

У пратећем програму, Russian Blues Софије Горлове и Антона Шмакова отвара питање сусрета различитих индивидуалности и могућности да се у заједничком простору пронађу блискост, слобода и припадање. Полазећи из искуства Русије и Урала, представа та питања преводи у универзалну причу о односу према другом и потрази за местом које можемо назвати домом.

Након представа биће организовани Сусрети са ствараоцима које ће модерирати драматуршки тим: Јелена Кајго и Бојан Муњин. Фестивалски центар и благајна фестивала биће смештене у простору Битеф театра на Скверу Мире Траиловић 1 у Београду.