Преминуо писац и публициста Слободан Шнајдер

Један од највећих хрватских и европских писаца данашњице, Слободан Шнајдер, деценијама је живео парадокс: док су му дела превођена и хваљена широм света, у домовини је често био скрајнут, непожељан и цензурисан интелектуалац.
Слободан Шнајдер (1948), драмски писац, романописац и публициста, фигура је која превазилази границе и књижевности и географије.

Његова дела, превођена на петнаестак језика, донела су му статус европског класика, док је његов ангажман левичарског интелектуалца без длаке на језику обезбедио да у родној Хрватској никада не буде миљеник власти.

Од емиграције у Немачкој за време владавине Фрање Туђмана до живота на једном хрватском острву, Шнајдер је био бескомпромисни сведок и хроничар турбулентних времена, чија се реч подједнако бавила великим историјским наративима и интимним породичним судбинама.

Слободан Шнајдер је на књижевној сцени пажњу привукао политички ангажованим драмама ослоњенима на поетику Бертолда Брехта. Посебно место у његову опусу заузимају драме биографије о бунтовним уметницима и интелектуалцима, међу којима су Камов. Смртопис, Држићев сан, Хрватски Фауст, Конфитеор и Невјеста од вјетра.

Писао је и драме ратне тематике Утјеха сјеверних мора и Змијин свлак, које су извођене углавном на немачкоме говорном подручју, а баве се проблемом геноцида, логора, масовних силовања. Позоришне критике и есеје сакупио је у књизи Радосна апокалипса, а прозе је сабрао у збирци Књига о ситном.

Доба мједи: еп о сломљеном веку

Врхунац Шнајдеровог прозног стваралаштва без сумње је роман Доба мједи (2015), дело које су критичари у Италији, Немачкој и Холандији описали као ремек-дело европске књижевности. Овај монументални породични еп прати судбину фолксдојчерске породице Кемпф, од њиховог доласка у Славонију у 18. веку до трагичних искушења 20. века.

У средишту романа је Шнајдерова лична историја: прича о оцу Ђури, фолксдојчеру који је против своје воље мобилисан у СС трупе, и мајци Зденки, партизанки која је преживела ужасе усташког логора.

Судбине двоје људи који би, да су се срели током рата, пуцали једно на друго, постају моћна метафора о апсурду идеологија које су разориле Европу. Шнајдер мајсторски преплиће историјске чињенице, митске елементе и филозофске рефлексије, стварајући слојевит и потресан портрет појединца ухваћеног у вртлог историје.

Роман је награђен престижним регионалним признањима, укључујући награду „Меша Селимовић", потврђујући да је Шнајдер написао дело које се тиче читавог простора бивше Југославије.

Фаустов усуд у домовини

Док је као романописац досегао европске висине, као драмски писац Шнајдер је у Хрватској доживео сасвим другачију судбину. Његова најпознатија драма, Хрватски Фауст из 1982. године, постала је симбол његовог односа са културним естаблишментом.

Представа је са огромним успехом играна у Београду, широм Европе, укључујући и бечки Бургтеатар, али никада није постављена у Хрватском народном казалишту у Загребу.

Шнајдер је сам, помало цинично, описао ову тему као „хрватски плес смрти", табу који је надживео распад једне државе и наставио да постоји у другој, створеној по супротним „упутствима за употребу".

Овај усуд није био резервисан само за Фауста; чак 13 његових драма никада није видело сцену у његовом родном граду.

Његов бескомпромисни став и оштра критика власти, коју је годинама износио као колумниста ријечког Новог листа, коштали су га и позиције директора Загребачког казалишта младих, са које је морао да оде због репертоарске политике за коју се залагао.

„Дивљи син“ и скептик револуције

Политички идентитет Слободана Шнајдера обликован је у духу 1968. године, када је као делегат загребачког Свеучилишта дошао у Београд да подржи студентске протесте.

Тај младалачки отпор према ауторитету и „заустављеној револуцији" остао је константа у његовом јавном деловању. Ипак, његов однос према прошлости је слојевит. За себе је говорио да би радо био „дивљи син" Мирослава Крлеже, али уз то је напомињао да од тог наслеђа нема шта да се преузме, већ се све мора стварати изнова.

Слично је и са његовим погледом на Југославију: „Ако је мерило вредности неке државе срећа њених грађана, онда је те среће ипак било више у Југославији него што је има данас", говорио је, не идеализујући прошлост, али дајући јој људску димензију.

Према данашњој политичкој класи гајио је презир, видећи у њој „нову класу" која јавни новац претаче у приватно богатство. „Политика је данас судбина", говорио је, цитирајући Наполеона.

Шнајдер је последњих година живео повучено, али његов књижевни глас није јењавао. Роман Анђео нестајања, био је посвета Загребу који више не постоји. На питање где види наду за будућност, Слободан Шнајдер је кратко одговарао, упућујући на своје дело: „'Анђео' је роман о нади. Бољег одговора немам."