„Позиције“ у Белведеру: Градилиште музеја будућности

Павиљон 21, познат и под именима као Кућа 21, Белведере 21, или само „21“, дели уметничке склоности са објектима који се у њему показују. Тај објекат је уметност по свом властитом праву. Изграђен је за Експо у Бриселу 1958, као државни аустријски павиљон. Аутор је познати архитекта Карл Шванцер (1918–1975).

Био је то први велики Експо после Другог светског рата, кад су све европске државе с пуно полета грабиле ка економском просперитету. И Југославија је суделовала, у павиљону чији је дизајн потписивао још један познати аутор, хрватско-југословенски архитекта Вјенцеслав Рихтер (1917–2002).

Павиљони с Експа 1958. су сви били у сличном маниру, лагане индустријске конструкције од челика и стакла, пуне светлости, „окачене“ на курбизјеовским пилонима, данас цењене као сведочанства интернационалног ретростила. Било их је лако демонтирати и размештати по вољи. Југословенски павиљон актуелно служи као основна школа у белгијском Вевелгему.

Аустријанци су свој павиљон донели у Беч, где је имао још неколико живота, пре него што је 2011. постао саставни део Галерије Белведере.

Подела је релативно прецизна. Главна зграда Галерије Белведере служи за сталне поставке и церемонијалне прилике, Доњи Белведере показује модерну уметност, док је Павиљон 21 постао топос савремене уметности.

Све што је у уметности необично, експериментално, гранично, брахијално и „дивље“ налази место у Шванцеровом павиљону спасеном са старог Експа.

Дизајн изложбе: Добро дошли у позориште

Павиљон 21 спада у ону врсту модернистичке архитектуре за коју се лапидарно каже да се „састоји од простора“, што значи велики стаклени кубус са приземљем и галеријом, са металним ребрима и штедљиво примењеним зиданим елементима.

Ефекат је да уметничка дела изгледају као да, случајно разбацана, лебде у простору.

То су идеални предуслови за кабасту грану савремене уметности, као мултискулптуру „Сапутнице“ немачке уметнице Тони Шмале (р. 1980, Хамбург) у централном простору. „Сапутнице“ се позивају на митолошке узоре, на богиње мора и вода које се возе у коњским једнопрезима и двопрезима, одмах испод Аполонове сунчеве кочије.

Постављена одмах на улазу, та скулптура поручује посетиоцима да не улазе у галерију, већ у позориште. Дизајн изложбе је поверен Хајме Цобернигу (р. 1958, аустријска Корушка), аутору који у свом опусу комбинује минималну уметност и графичку организацију са архитектуром и сценографијом позоришне бине.

И име изложбе, долази из позоришног жаргона. То је сценска проба на којој се доносе одлуке о позицији глумаца. На српски језик би се назив изложбе најбоље превео са по једном латинском и француском речи, као Позиције или Мизансцен.

Цоберниг је максимално искористио отворени простор павиљона за позоришне ефекте велике снаге. Експонати су разбацани и сценски набилдовани, што код посетиоца ствара осећај да се креће кроз позоришни бекстејџ.

Таква драмска решења су намерна. Она су дух времена чији диктат уважава све више светских музеја и галерија.

Нови век и скромност хибрида

Ако се погледа музеални погон с краја двадесетог века, он је живео од великих монографских изложби, од дела купљених за спектакуларне суме. Иконично, ретко, скупо и скупље – то је био музеални мото с краја прошлог века.

У првој четвртини новог века, музеји и галерије постепено мењају фокус. Пребацују се на мешавине већ постојећег, на нове комбинације које од посетиоца захтевају емотивно суделовање. Игра се на карту финансијске доступности дела, у сваком случају доступних држави кад их из разумног буџета купује за државно водјене музеје. Таква дела се, као сада у Павиљону 21, инсценирају у наративним и позоришним контекстима.

Ако је темпорална карактеристика музејског и галеријског погона у прошлом веку била препознатљивост дела, његова тржишна вредност или уопште бесцење, у овом су то драматика и сцена. Идеја водиља је, више драме него новца.

Једно дело српско-немачке сликарке Маје Вукоје (1969, Диселдорф) парадигматично је за нова времена. Спа 3, или Бања/Тоалет број 3 показује сталак за течни сапун, тоалетни папир, огледало и лампу на крану. Платно је настало у години ковида и носи његов печат, игру са антисептичком чистоћом, негом и страхом да би под локдауном човечанство остало без тоалет-папира.

Монументално платно Гунтера Дамиша (1958–2016) пророчански показује бактеријске ћелије као аугментиране путеве и стазе кроз планинске пејзаже.

Инсталација од латекса Ренате Бертлман (1943, Беч) шаље амбивалентну поруку у којој се мешају поруке чистоће и преступа. Види се веш на штрику, мисли на месечницу, еротску латекс-одећу и презервативе.

Ана Шпајер (1977, Франкфурт на Мајни), заступљена је са скулптуром хибридног џина који се упиње да сруши зид. То је асоцијација на митолошког Самсона без косе, али са великим... доњим делом леђа.

Нека дела се с хуманистичком нежности уносе у људску психу, као серија „One Million“ мултимедијске уметнице Ули Аjгнер (1965, Гаминг, Аустрија). Пре дванаест година је кренула у ручну производњу порцеланских посудица, од којих је свака аналогон неке особе, нечије меморије, или алегорије, као храбрости, упорности, снаге и слично.

Порцеланске посуде које ауторка овде показује су, по идеји и намери, репрезентације људи и њихових ствари, чисте и беле као невидљиве душе. На крају треба да их буде тако како се зове читава серија, један милион.

Скромност новог времена и његове уметности овде се препознаје у свесној одлуци уметнице да започне нешто за шта зна да неће имати довољно живота да приведе крају. Она путује светом, сусреће необичне особе и сећање на њих преноси у порцеланске отиске, свесна да биолошки гледано неће доћи до милионитог порцелана. Неће стићи све, али неће ни одустати од покушаја.

На последњој великој изложби Стеле Ролиг, Павиљон 21 нуди доста – носталгију за временом просперитета, незаустављиви оптимизам Експо изложби, ретроархитектуру, ужурбаност, хумор и дубоку сету савремене уметности, разноликост стилова, материјала и тема.

„Позиције“ су отворене до почетка октобра. Седи се и у башти.