Фриц Вотруба у Белведеру: Човек од камена на постољу од картона

Уметнички пут Фрица Вотрубе (Fritz Wotruba) је почео раних тридесетих година. Занимале су га само људске форме, лице и тело, те им је остао веран кроз читаву каријеру.

Првих година је у скулптури и пластици покушавао да покаже оно што су Егон Шиле, Густав Климт или Оскар Кокошка показивали у сликарству, мршава, елегантна тела. Брзо је нашао нови језик форми, оставио иза себе и експресионизам и лакоћу бечке Сецесије.

Окренуо се грубим каменим блоковима од којих је склапао кубична људска тела као тектонске структуре. Пребацио је тело из фигуралности у геометрију, увео апстракцију а задржао емоцију, што му је донело светску славу. До популарности у Аустрији је дошао касније, полако и увек испочетка.

Белведере је данас власник Вотрубиног наслеђа, неких 500 скулптура и пластика, уз то графика и цртежа. Популарно би се рекло, Белведере има пун подрум Вотрубеа.

У центру поставке у Белведеревом павиљону савремене уметности, Хаус 21, стоји Вотруба интернационална звезда, не Вотруба аустријски уметник.

Изабрано је 25 великих бронзаних пластика и петнаестак камених скулптура, које покривају све фазе уметниковог рада од 1928. до 1974. Уз њих су, као пар за поређење, постављени Алберто Ђакомети, Жак Липшиц, Марино Марини и Хенри Мур.

Сценографија је генијални додатак и самостална вредност поставке. Бечки архитектонски биро Next Enterprise је Вотрубу и колеге ставио на степенасту траку од јефтиног амбалажног картона слаганог у стилу пчелињег саћа. С једне стране да вишетонске скулптуре не пропадну кроз под, с друге као симбол Вотрубине темељне скромности као човека.

Вотруба, син слушкиње и шегрта

Два су два разлога због којих су Вотрубу пратиле драме на домаћој сцени, у блажим случајевима игнорисање. Кад је бечка културна сцена била нацистичка, Вотруба је био социјалиста у егзилу. Кад је бечка културна сцена после 1945. желела да заборави каква је била, Вотруба је подсећао.

Фриц Вотруба је рођен 1907. у Бечу, тада престоници Аустроугарске монархије. Кренуо је из најнижих друштвених слојева. Мајка Мађарица је била слушкиња и праља, отац Чех кројачки шегрт. Фриц, пуним именом Фридрих је био њихово осмо и најмлађе дете.

Вишеструко обележен у социјалном смислу, Вотрубини изгледи на извлачење с дна друштвене лествице нису били сјајни. Помогло му је оно што се у тренутку његовог доласка на свет чинило немогућим, распад Монархије.

Из пораза Аустроугарске у Великом рату изашла је Прва аустријска република. Конзервативне снаге су добиле јаку левицу за конкурента. Социјалдемократска партија је била најснажнија у Бечу, где је побеђивала на изборима и од 1919. до 1934. постављала градске владе. „Црвени Беч“ је име под којим је тај период забележен у историји.

Млади Вотруба је изучио занат за гравера, прикључио се левици и ушао у социјалистичку омладину. Његово опредељење није било само идеолошко, већ и егзистенцијално. Социјалисти су увели бригу о деци из угрожених слојева, слали их на опоравак, водили на екскурзије. Тако је Фриц, син праље и шегрта, први пут видео море у Истри.

Захвалност левици, поштовање за идеје друштвене правичности, остало је у њему као понос пролетера, каже кустоскиња изложбе Габриеле Штекер-Спевак.

Вотрубу је привлачило вајарство, али студирање је и у Црвеном Бечу било елитистичко питање. За почетак, уписао се на вечерњи курс при Високој школи примењене уметности, данас факултету. Кроз упорност и таленат је 1926. успео да уђе на академски смер вајарства, али није завршио студије. Избачен је након три године због дисциплинских прекршаја.

То му није сметало за каријеру, јер је, каже анегдота из тог времена, избачен са најбољим препорукама.

Град му је доделио атеље, добио је прве јавне наруџбе. Постао је члан националних уметничких удружења, између осталог и најпознатијег, Бечке сецесије.

Представљао је Аустрију на Бијеналу у Венецији 1932, иако је то било Мусолинијево Бијенале. Али, ако су фашисти владали Италијом, нису још Аустријом.

Кад аустрофашизам постане нацизам

Све се променило 1934, када су аустријски фашисти, грана идеолошки блискија италијанским фашистима, него немачким националсоцијалистима, пучем дошли на власт.

Почела су застрашивања и прогони, што је још било далеко од оног што се у исто време догађало у Немачкој. Као социјалиста, Вотруба је такође био на мети. Без жеље да се помири са пузајућим терором, Вотруба је са женом, бечком Јеврејком, емигрирао у Цирих, где је остао непуну годину, издржавајући се као каменорезац.

Вратио се у Беч на наговор и молбе пријатеља из градске уметничке сцене. Најупорнији у позивима је био сликар Карл Мол, чије ће име неки читаоци препознати као очуха Алме Малер/Гропиус/Верфел.

Вотруба се на гаранције пријатеља Мола вратио у Беч. Посао би кренуо па стао. Прави Хитлеров националсоцијализам је полако изнутра преузимао све тачке јавног интереса, замењујући млаке позиције аустрофашизма.

Вотруба је изашао из свих уметничких удружења, јавно критикујући њихову идеолошку близину с нацизмом. После Аншлуса и припајања Аустрије Трећем рајху 1938. брачни пар је поново емигрирао у Швајцарску.

Карл Мол је, и то је исто интересантно, постао ватрени нациста, те у пролеће 1945, кад су Руси улазили у град, извршио самоубиство са (биолошком) ћерком и зетом, остављајући писмо „...какав је то свет без Фирера“.

Вотрубин други повратак кући

Одмах по ослобађању или, та дилема никад није решена, капитулацији Аустрије 1945. почело је прочешљавање јавних институција. Денацификација је била посебно драматична у културном погону, јер је он и персонално и естетски био главно поље рада нацистичких идеолога.

За в.д. ректора Академије ликовних уметности је 1945 именован сликар Хербер Бекл, од ког се очекивало да скупи тим и уведе ред на факултету. Да утврди ко је био члан Хитлерове Националсоцијалистичке радничке партије/НСДАП јер је хтео, ко јер није имао куд.

Бекл је одмах довео Вотрубу из Швајцарске и поставио га за професора вајарства на Академији, где је остао до смрти 1975.

Колико је процес денацификације генерално био тежак, организационо, морално и оперативно, показују већ два податка, изабрана због релевантности за причу о Вотруби.

Две трећине професора на Академији су директно стајали на позицијама нацизма. Уз то, сам Бекл је био у НСДАП-у (број партијске књижице 8.469.908), али је од окупационих/ослободилачких снага оцењен као „опортуниста“, онај ко је ушао у партију да би преживео, и никад није прихватио нацистичку естетику, нити се политички ангажовао. Беклу је после 1945. помогло и то што је био дубоко религиозан, што значи од нациста само толерисан.

Тежина у процесима идеолошких чишћења у Аустрији, ту међу културњацима где није било директних починилаца злочина, није долазила од тога кога избацити, већ кога не. То је остао општи образац аустријске културне сцене у тренуцима кризе: Кога ће од својих, не у смислу политички својих, већ својих по нацији или месту рођења, да истерају и избаце, а кога ће спасити на основу реално могућих олакшавајућих околности. Потпуно другачији рефлекс од оног који следи српска нација у својој културној историји.

Вотруба се дакле вратио 1945 на основу гаранција свог пријатеја Бекла. Град му је одмах доделио атеље, али је из њега прво требао да изађе колега вајар, један од бивших „опортунистичких“ чланова НСДАП-а. Колега опортуниста међутим није излазио, па је пролетер Вотруба дошао с пријатељима и избацио га на улицу заједно са стварима.

Уследио је још један дисциплински поступак против Вотрубе, овог пута без последица.

Вотруба, пророк у Њујорку

После 1945. је Вотруба постао велико интернационално име. Излагао је у Њујорку, Амстердаму, Лондону, Паризу. Код куће су неки схватали његово високо место у историји уметности, али већина га је само трпела због међународног статуса. Још пет пута је представљао Аустрију на Бијеналу у Венецији, два пута на Документи у Каселу.

Један податак добро илуструје разлику између цењеног и вољеног уметника. У Салцбургу су паралелно, али одвојено излагали Јозеф Торак, омиљени Хитлеров вајар, и Фриц Вотруба, бегунац од нацизма. Торакову изложбу је те 1950. године видело 22.000 посетилаца, Вотрубину 763, кажу кустоскиње.

Управо отворена изложба у павиљону Хаус 21, не исправља никакве историјске неправде. Њих више нема. Вотруба је после Њујорка освојио и Беч и умро као истакнути национални уметник.

Граду је оставио и један географски маркер, цркву од 152 бетонска блока, сваки тежине од једне и по до две тоне. Подигао је на узвисини која је у Трећем рајху служила као војни полигон и касарну.

Вотрубина црква и даље стоји на брду изнад Беча. Вотрубина је по дизајну, не по религији коју није имао.

Данас је велики магнет за туристе из читавог света, чуварица ареала и града, аустријски Стонхенџ.