Торнтон Вајлдер у Бургу: Бекство од апокалипсе

Амерички драматичар и новелиста Торнтон Вајлдер (1897-1975) је одавно домаће име у културном простору српског и хрватског језика. Његови најпознатији романи, „Мост Светог краља Луја“ (1927), „Осми дан“ (1967) или Теофилус Норт“ су преводјени од шездесетих година, једнако као и драме „Наш град“ (1938), „За длаку“ (1942) и „Спаваћа кола“ (1931).

Зашто се данас Вајлдер ретко игра у европским позориштима, није питање квалитета његовог дела, већ дубоке туге која одатле избија. Историја књижевности је наравно пуна трагедија, али се нађе мало такве храбре и усправне туге као оне која влада у Вајлдеровим причама.     

Бечки Бург је сада први пут извео „За длаку“. Изврсно у свему, осим збуњености у темпу, која не долази од глумачког ансамбла. Сценографија Олалфа Алтмана је глатка као лед, течна као вода. У њу су бешавно интегрисане видео-апокалипсе Морица Гревенига и преисторијска ватра Томаса Баутенбахера.

Тамо где сценски моментум падне, узрок је неодлучност редитеља Бахмана да Вајлдеров комад постави или као савремену црну комедију, или као егзистенцијални очај људске врсте, суочене са реалним ратовима и масовним убијањем.

Алегорија или тврда реалност, то је дилема. Абсурд или дневне вести.   

Најбоље строфе су катастрофе

Време и место нису искуствене чињенице код Вајлдера. Док човек живи као врста, то је исто као и да живи као јединка. Множина и једнина се претапају у истом људском лицу.   

Реченице које то поткрепљују су расуте кроз читав опус овог аутора. "Постоји само једна историја. Она је почела са стварањем човека и биће завршена кад угасне последњи трачак људске свести. Сваки други почетак и крај су произвољне конвенције“, каже Вајлдер у епилогу „Осмог дана“.

Комад „За длаку“ операционализује управо такву интерпретацију вечности.

У центру радње стоје чланови породице Антробус, од старогрчког антхропос/човек: Џорџ и Меги, њихова деца Хенри и Гледис, кућна помоћница Сабина. Кад их гледаоци виде први пут, Антробуси и Сабина живе у Њу Џерсију, близу Атлантик Ситија. Живе и онда и сада и у Земљином леденом добу ране антропоцене, заједно са мамутима и диносаурусима.   

Сви су они библијски или још ранији архаични ликови. Тата Антробус је Јов, Адам и Ноа. Мама Антробус је Ева. Хенри је Каин који је убио брата Авеља, па се из дијалога сазнаје да су Антробуси некад имали троје деце.

Сабина је Лилит, експлозивни коктел митова од настанка света, сумерски демон, Адамова прва жена и једна од Сабињанки које су Римљани отимали да оснују град.

Гледис је глупи андјео који свему томе треба да подари легитимитет, а родитељима утеху за убијеног Авеља.

Антробуси пролазе кроз три позоришна чина и три апокалипсе. Најпре ледено доба, онда библијски потоп, на крају седмогодишњи рат. По Вајлдеру, рат је настрашнији.

Ентузијазам породице Антробус је неуништив кроз прве две апокалипсе. Увек се надају бољем, увек преживе „за длаку“, заједно са гостима који су се код њих склонили од елемената, Мојсијем, Хомером, музама и сибилама.

Тата Антробус је врло запослен и апсолутно одбија да се покори катаклизмама. Он је вредан проналазач који открива полугу, точак, алфабет, таблицу множења и још много других корисних ствари, увек испочетка. Људска цивилизација заборави точак, он га открије. Људи забораве да су били на Месецу, он пошаље нови тим астронаута на Месец.

Због заслуга за човечанство, тата Антробус постаје почасни председник „Витешког реда сисара“, на церемонији уз океан, минут пре него што променаду Атлантик Ситија прогута цунами.        

Са ратом као трећом апокалипсом ствари не иду тако глатко. Породица и ту преживи „за длаку“, али су ментално уништени. Рат је једина пропаст која није изазвана деловањем виших и природних сила, већ је евидентно људско дело. За рат не постоји релативизација. То сазнање им извуче сву животну енергију.

Осим Каина, коме се рат допао, Антробуси су психички сломљени. Шта даље, како даље, и уопште зашто даље, пита се Бургов првак Николас Офцарек/„Џорџ Антробус“ у дугом монологу на крају комада и рата.  

Цивилизације књиге

Кад дођу до краја, Вајлдер и Бахман се у абдуктивном скоку врате на почетак, да би открили ко су уствари гости Антробусових. Хомер, Мојсије, музе, сибиле, питије и остали пророци и пророчице нису особе, већ књиге. Свако од њих је књига у библиотеци. Свако од њих проговара као књига.

Библиотека која говори је збирна меморија цивилизације на умору. Људи сетите сте ко сте, каже та метафора. Устаните и крените даље. Никад више рата.

У том моменту Бургова инсценација поклекне. „Књиге“ говоре предуго. Свака тражи дужну пажњу. Свака се у монологу обраћа посрнулој људској раси, али комуникација запиње. На стрпљивост „књига“ које стоје около и чекају свој ред, долази нестрпљење гледалаца.  

Позоришне критике немачког говорног подручја користе неколико изговора за пад емоционалне тензије у епилогу. Бахман је могао мало боље да уштима ток и затегне радњу, то није спорно. Али онда долази поразни моменат који нема ништа са Бургом, већ са епохом: Знање људи данас другачије је од оног из 1942.   

Културолошке референце, још живе у Вајлдерово доба, нису преживеле у хабитусу дигиталних генерација. Данашњи људи су заборавили много тога, измедју осталог и оно што никако нису смели, на пример поруку „никад више рата“, која им је послана из Другог светског рата.

Исправна интерпретација представе би гласила: Никад није било више ратова које нико не разуме.

За даље ћемо да видимо

Вајлдер је исте те године кад је драма „За длаку“ први пут играна у Њу Хејвну и Њујорку, добио Пулицера.  

После два претходна за „Мост Светог краља Луја“ и „Наш град“, Валдер је освојио свог трећег Пулицера за комад који у суштини поручује човеку „бежи одатле“, „иди негде другде ако хоћеш да преживиш“, „помери се, ту ће ударити гром“. То медјутим помаже кад ударе природа и богови. Кад удари човек на човека, онда нема помоћи.

Питање да ли је Торнтон Вајлдер био религиозан увек је остало отворено. Он сам је одбио да се изјасни. Са његовим делима је већ нешто друго. Хришћанске религиозне референце су расуте кроз читав опус, у коме старозаветни и новозаветни цитати творе алегоријску окосницу радње.

Ако се „Краљ Луј“ чита без познавања ауторове биографије, спонтани закључак би био да је новелу писао дубоко понизан католик. Грешка, Торнтон је долазио из калвинистичког породичног окружења. Тамо где се у његовим текстовима чита мирење са судбином, у позадини стоји предестинација из учења протестантских пуританаца. Торнтон је напустио пуританце, али они њега нису.   

Без обзира на питања Вајлдерове приватне религиозности, његов опус га и без тога сврстава у хуманизам и спиритуалност хришћанске вере.  

На пример, „За длаку“. Из српског превода наслова се нажалост потпуно губи библијска конотација. Оригинални наслов је „The Skin of Our Teeth“, што је цитат из старозаветне књиге о мученику Јову, у слободном преводу: „Кости ми пробијају кроз кожу и месо, држи ме само опна мојих зуба“.

Ни немачки превод не поштује религиозан тон из наслова оригинала. На немачким сценама се драма зове „Извукли смо се још једном“/ “Wir sind noch einmal davon gekommen“, што је врло близу српског „утекли смо за длаку“.

Да ли је тај „непознати Вајлдеров комад у коме играју глумачке звезде“, како каже „Сабина“/Стефи Рајншпергер у метатеатарском обраћању публици, сада поново актуелан?

Ако се претпостави да следећа апокалипса чека иза угла, врло актуелан. Добра вест је да нема те апокалипсе са којом искусно човечанство неће изаћи на крај.

Лоша вест, то се не односи на апокалипсе изазване људским деловањем, као што су ратови. Апокалипсе тог типа уништавају менталну способност цивилизације да се сети ко је, усправи и крене даље.

И патер фамилиас Антробус се једва сабрао после рата из четрдесетих година прошлог века, а и то само зато што су му писац и редитељ наредили.  

Време је да и српска позоришта играју Антробусе.