У Јеврејском музеју у Бечу поставка изложбе „Црно и бело"

Изложбу потписује пет кустоса, ако се урачуна и дизајн. Тема је дупло кодирана. Најпре се користи боја коже Јевреја као глобално распрострањене религиозне деноминације – бела, црна, жута, црвена, бела кафа, крем, ванила, овас. То би била денотација, или реалност. На то се надовезује старији конотативни аспект, који је управо оживљен у политикама Европе и Америка. Реч је о друштвеном конструкту, доминантном у академском миљеу, да су опресори увек белци. Ако нису, треба их учинити белим.

„Идеја је настала из дугогодишњег јавног дискурса, по коме су сви Јевреји белци, што их аутоматски чини привилегованим. На то се од октобра 2003. раширило уверење да је Израел бела европска колонијална држава. Жеља нам је била да спојимо те две тврдокорне представе и покажемо какав су третман добијале кроз историју, а какав данас. Полазно питање је било – која се боја приписује владаоцима? Већ вековима људи живе у расно структурисаном поретку“, рекао је Том Јункер, кустос.

Амерички уметник Џејсон Бард је „Супермен“; из доба Романтизма долазе алегорије о Оријенту и Окциденту; плакат Американке Хане Провисор је ироничан водич кроз јеврејске физиономије. Инсталације Сиријке Леноре Кохен повезују римско протеривање Јевреја из Јудеје пре 19 векова са друштвеним конструктом расе и Шекспировом метафором о ружи. Како заиста изгледају Јевреји?

„То је питање на које ми овде покушавамо да нађемо одговор! Како Јевреји дефинишу сами себе, и како их виде други. Једноставан одговор не постоји, јер Јевреји по изгледу надилазе све шематике расе и физиса“, рекла је Ванеса Шпанбауер, кустоскиња.

„Антисемитизам није нестао после 1945, како се погрешно претпоставља. Данас долази и с десна и слева. Код деснице владају велики наративи о размени становништва, о људима тамне коже, међу њима и Јеврејима. Код левице је друго. Њен постколонијални дискурс је фокусиран на Израел, који се тумачи као бела, колонизаторска и освајачка држава. Антисемитизам није пробуђен, он никад није нестао“, рекао је Том Јункер, кустос.

Једна нација је проглашена белом да би могло да се каже како уништава другу која није бела. Да, код белих има и црних, а код оних који нису бели има чисто белих, али црних никако...Само подиже хаос. Како су уопште савремена европска друштва дошла до тога да прилике на Блиском истоку доживљавају кроз лоше камуфлиране биолошке категорије? Ово је изложба о томе.