Српска уметност у Грацу: О меланхоличном духу времена

Први део изложбе су српски посетиоци већ видели, или то могу до почетка маја. У Легату Зорић – Чолаковић, депандансу Музеја савремене уметности, изложени су радови, осим Сузане Венгер (1915-2009), живих аустријских уметника.

Други део је сада управо отворен у Грацу. По композицији и намерама је комплекснији, јер се враћа на сам почетак двадесетог века да објасни генезу српске надреалистичке, или ближе данашњем тумачењу надреалне уметности.

И заступљеност је другачија. Изложба у Београду представља радове једанаест, српској културној сцени махом непознатих аутора. По бројевима, ова у Грацу показује више него дупло, репрезентативан пресек кроз дела 23 ликовна уметника, од који неки већ поседују препознатљивост међу аустријским галеристима и на регионалним сајмовима уметности.

Српски уметници су подељени у три групе. У првој су изворни надреалисти око Марка Ристића, који су стајали у директној комуникацији са париским родоначелницима суреализма, предвођених Андре Бретоном.

Другу групу чини средња генерација, у којој су најпознатија имена Иван Табаковић, Леонид Шејка, Олга Јеврић, или она која однедавно долазе у фокус, као Косара Бокшан и Богољуб Јовановић.

Највећа сала резервисана је за радове живих савремених уметника из Србије, од најстарије Милене Драгичевић, рођене у Книну 1965, до најмлађег Вукадина Филиповића из Ужица, округло годиште 2000, који још студира сликарство у Бечу.

Бела коцка на тлоцрту цркве

Хала уметности у Грацу, где се сада излаже српска уметност, легенда је по властитом праву. Она следи аустријску праксу „куће уметника“ (Künstlerhaus), у којој се удружења уметника финансијски уједињују да би солидарно подигли заједнички изложбени простор, мањи од државно финансираних музеја, већи од приватних галерија.

Објекат је изграђен педесетих година, пола века након што је планиран, годинама после завршетка свих ратова, барем оних у којима је Аустрија суделовала. Дуго је био део штајерског Јоанеума, другог по величини аустријског музеја.

У овом веку је уследио вишеструки ресет. Хала је извучена из државне организације и враћена уметничким удружењима и колективима, уз то и два пута реновирана. Прочеље грчког античког храма је срушено, на његовом месту подигнута примеренија фасада која евоцира индустријску архитектуру измедју два светска рата.

Последњих 13 година уметнички руководилац је Сандро Дрошл (1970, Грац), који је консеквентно, низом одабраних пројеката, као овог сада, трансформисао регионални карактер куће и поставио је на мапу интернационалне уметности.

Архитектура Хале је модернистичка, такозвани "white cube", или „бела коцка“, настала по прочишћеним линијама немачког Баухауса и холандског покрета Де Стајл. Од тог концепта већ неко време беже сви музеји, јер посредује строгу и изоловану слику уметности. Свако га ублажава на свој начин.

У случају Граца, архитектонски минимализам беле коцке омекшан је са распоредом просторија, у чијем се тлоцрту и структури препознају цитати хришћанских цркава.

Собе за живе и мртве

У централној хали, која носи карактеристике главног брода или наоса, изложени су радови савремених српских уметника. Централну позицију заузима полиптих Обећана земља Биљане Ђурђевић (1973, Београд), алегорија на четири јахача апокалипсе. Монументално уље на платну димензија четири и по са седам и по метара се у каталогу описује као еколошка епопеја, одбрана чисте природе од надирућих снага савременог капитализма.

На зиду лево је низ новијих слика Марије Шевић (1987, Аранђеловац), са пејзажима Великог ратног острва. Млади људи, довољни себи, пролазе кроз зеленило, само што су кренули, већ пуни носталгије за изгубљеним рајем младости и недирнуте природе.

У посебној „капелици“ десно од улаза, смештени су радови Нине Зељковић (1985, Београд), уметнице која архитектонску симболику старе Византије претапа у елементе модерне духовности. Тешке завесе у просторији дају имерзивни карактер Нининим радовима, у којима се комбинују традиране форме, боја, звук, видео и мирис, све у намери да се код посматрача пробуде асоцијације на рушилачко доба иконоклазма.

Иза централне хале, с оне стране зида на коме као тамни иконостас доминира Ђурђевићкин полиптих, шири се полукружни олтарски простор, цитат апсиде. Сада су ту изложени радови две ауторке средње генерације.

На таписеријама Милице Зорић (1909. Сплит – 1989. Београд) смењују се религиозни и митолошки мотиви. Поред је низ минималних скулптура Олге Јеврић (Београд, 1922 – 2014), вајарке која је међу првима напустила захтеве соцреализма и окренула се модернистичкој поетици апсурда, сна и носталгије.

Између апсиде и капеле је простор где белина модернистичке коцке добија карактеристике сакристије/ђаконикона. Ту су радови средње генерације надреализма, од Радомира Рељића (1938 Скопље – 2006 Београд), Љиљане Блажевске (1944 Скопље – 2020 Београд) и Косаре Бокшан (1925 Берлин – 2009 Београд).

Из вестибула се силази у простор беле „крипте“, где су сви остали. Поред Марка Ристића (Београд, 1902 – 1984), ту су из оригиналне поставе правог надреализма још Александар Вучо (Београд, 1897 – 1985), Душан Матић (1898 Ћуприја – 1980 Београд), Ване Бор (1908 Бор – 1993 Оксфорд) и Радојица Ивановић Ное (Београд, 1903 – 1944).

Визуелно међутим у „крипти“ влада средња генерација. Иван Табаковић (1989. Арад – 1977) са сенком људске главе надреалистички преломљеној у два простора, или шарене кутије и коцке Леонида Шејке (Београд, 1932 – 1970).

Колористички привлаче двојица представника минорне уметности, „наиваца“ како се говорило у доба пре воук-културе: Сава Секулић (1902. Обровац – 1989. Београд) и Илија Башичевић Босиљ (Шид, 1895 – 1972).

Право откриће и нова постхумна звезда српске галеријске сцене је Богољуб Јовановић. Рођен је 1924. у Београду, умро такође у Београду скоро век касније (2021), након што је радни век провео у Паризу и Њујорку. Јовановић је сликао, остављао, и одлазио даље без освртања, што данас представља велики изазов за историчаре уметности, галеристе и колекционаре.

У предворју „крипте“ изложена су три његова рада из париских шездесетих година, варијације монструозне главе која оштрим зубима гризе и откида комаде свемира под немом и хладном светлости звезда.

Надреалистично, надреално, политичко, лево?

Главни кустос изложбе је Сандро Дрошл из Хале уметности у Грацу, кустос-координатор је Мирослав Карић из Музеја савремене у Београду.

Концепт полази од оригиналног надреализма, рођеног у Паризу пре равно једног века, али онда прати све мотиве и стања који личе на њега – надреално, фантастично, носталгично, меланхолично. У новије доба се томе придружују емоције страха и анксиозности због уништавања природе и надирања капитализма под заставама великих концерна.

Идеје водиље код оба дела ове изложбе, оној у Београду, као и овој у Грацу, надрастају националне тенденције и уклапају се у глобалну аксиозност савремених уметности. Питање „Шта даље?“ је свима заједничко, како у односу на будућност уметности, још и више у односу на будућност човека.

Зато не треба строго тумачити те две изложбе-близанке као експозиције надреализма, већ као сновиђења старог у новом.

Наслов „Будућност меланхолије“ рачуна на колективно памћење и маркетинки принцип. Melencolia је назив познате Дирерове графике, вероватно и најпознатије графике глобално. Стога се „Меланхолије“ у Београду и Грацу сабирају у модерни трактат једног ренесансног мотива.

Излоба у Грацу је отворена до 8. јуна.