Магија Шагаловог стваралаштва у бечкој Албертини до 9. фебруара

Велика ретроспективна изложба Марка Шагала у Музеју Албертина у Бечу, приказује око стотину кључних дела сликара сећања и туге људске душе. Поставка је доступна за јавност до 9. фебруара 2025.

Марк Мојша Шагал рођен је 1887. године у Витебску, тада руској царевини, у сиромашној породици хасидских Јевреја.

Млад је отишао у Париз. Вратио се накратко да се ожени Белом Росенфелд, и остао у Русији заробљен ратом и револуцијом. Двадесетих година се враћа у Париз, сели за француску Окситанију због светла, онда у Њујорк због нациста, па враћа у Француску, сад у Провансу, где ће и умрети 1985. године.

Сликао је бајковито, носталгично, у суштини увек једно исто – Белу, детињство и младост у Витебску.

„Нестварно у његовим сликама рано га је одређивало као надреалисту. Надреалисти су га заиста доживљавали као свог родоначелника, али сам Шагал им се никад није прикључио, већ се изјашњавао као реалиста. И ту је био свој. Перспективу је користио по угледу на средњовековне сликаре – важно је велико, мање важно је мало. Читав опус стоји у хомологији његове душе“, објашњава Клаус Албрехт Шредер, директор Албертине.

Стилски, Шагал је смештен између боја фовизма и емоција експресионизма. Какву периодизацију допушта његово обимно дело од скоро век живота и преко седам деценија рада?

„Рана фаза је у стилу примитивизма, боје су тамне. Од првог доласка у Париз 1910, Шагалов стил се мења, постаје поетски, карактеришу га раскошне боје и авангардистичке конструкције. Четрдесетих година, после Белине смрти, поново долази до заокрета. Платна бивају све већа. Највећа су у касној фази, када боје освајају апсолутну доминацију, а метафорика и конструкција имагинарног простора падају у други план“, каже кустоскиња Гизела Кирпиченко.

„Пред крај живота, Шагал је био вољенији од Пикаса или Матиса. Такву свепристуност је добрим делом дуговао својим штампаним графикама из шездесетих и седамдесетих, које ми овде не показујемо. У њима је заиста присутна једна шећерна нота. Фокус изложбе је на сликарству, а на платнима из тог доба Шагал и даље слика ранији репертоар – погроме, патњу, тугу, прогоне, логоре смрти“, истакао је Шредер.

Шагалове слике говоре: Клатно је симбол за бекство из сиромаштва; клатно у кућишту је знак да је план пропао јер је почео рат, избила нова револуција. Виолиниста стоји за тачке прелома.

Шагал је лепоту као фину тканину пребацивао преко трагедија 20. века.