Књижевност или нешто друго – Нобелова награда између политике, географије и естетике

Нобеловка Хан Канг има једну књигу објављену у преводу на српски језик, Вегетаријанку. О томе колико је она позната читалачкој публици у Србији и како су је примили овдашњи критичари, писац, преводилац и уредник Документарног програма РТС-а Мухарем Баздуљ каже да је Хан Канг имала неку врсту рецепције и да је коментарисана у неким медијима.

„Мени је Хан Канг запала за око због једне необичне одлуке да се за наше тржиште она преведе са енглеског, а не корејског. Примера ради, Мураками се преводи директно са јапанског. Мени је одлука да се преведе са енглеског деловала необично и питао сам се имамо ли ми преводилаца или неку катедру на којој се проучава корејски. У сваком случају, књига није одјекнула много, али није ни да је прошла неопажено“, каже Мухарем Баздуљ.

Жена против репресивног режима - културни рат или нешто друго

У описима дела Хан Канг западни новинари истичу мотив жене која се за контролу над сопственим телом бори против мушкарца или репресивног режима.

На питање да ли је то, попут полемике о праву на абортус, део актуелног „културног рата“ између либерала и десничара на глобалном нивоу, писац Александар Шурбатовић одговара – свакако.

„То су нека кључна друштвена питања на која морамо да имамо јасне одговоре да бисмо били схваћени. Ипак, мислим да је била главна полемика о преводу књиге, јер се још 2017. године говорило колико је тај превод, који је млада и релативно неискусна преводитељка Дебора Смит извела са корејског на енглески“, наводи Шурбатовић.

Учитавање у превод

Према његовим речима, преводиоци се деле на оне који се труде да веродостојно преведу и оне који се труде да књижевно дело преведу с обзиром на оно значење речи које данас политичка парадигма превасходно намеће да буде.

Баздуљ се слаже да је феминистичко становиште корејске ауторке имало неку улогу за освајање Нобелове награде. У задњих 11, 12 година наизменично су се смењивали мушкарци и жене у добијању награде, а српски писац пита да ли би можда Нобелов комитет требало да унесе у свој статут да је то нови систем доделе.

„Можда се неки људи неких година надају, а уопште нису у конкуренцији, па то није фер према њима“, истиче Баздуљ.

Ипак, ставу да су феминистичка становишта пресудна у добијању Нобелове награде за књижевност не иде у прилог то што је фавориткиња ове године била Маргарет Атвуд, али је остала без ње.

„Ваљало би разликовати литературу у класичном смислу од пропагандне литературе. Ми морамо да одлучимо шта је литература и чему она служи“, сматра Шурбатовић.

Много „неестетских“ питања се мора узети у обзир

Нобелова награда има и ту срећу, односно несрећу, да је јединствена у свету и Комитет који одлучује о њој и коме ће бити додељена мора узети сва та „неестетска“ питања у обзир.

„Када бисмо гледали искључиво естетски, могао би три године заредом да је освоји Бугарин или Пољакиња. Сви су били свесни након што је Иво Андрић добио, да југословенски или јужнословенски писац дуго још неће добити награду, што не мора значити да су писци после њега, од Крлеже до Киша, били слаби“, наводи Баздуљ.

Писац Владимир Шурбатовић рекао је да је мађарски писац Ласло Краснахоркаи један од књижевника за које круже гласине да би требало да буде озбиљан претендент за Нобела и да је то нека врста литературе коју би препоручио, попут његовог дела Меланхолија отпора.

Међу „вечитим фаворитима“ је и Салман Ружди, али га је и овог пута она заобишла.

„Ружди је један од великих писаца нашег времена. Ипак, ви у бубњу сваке године имате на десетине аутора који се најозбиљније разматрају за награду. Тек 50 година после се архиви за Нобелову награду откривају, па ви тек тада видите ко је коме био конкуренција. Тако смо тек прошле године сазнали да је Миодраг Булатовић био врло озбиљно разматран. Можда је Ружди најозбиљније разматран пре десет година“, каже Мухарем Баздуљ.

Он напомиње да је о тим стварима тешко дискутовати и осуђивати их. Много зависи и до жирија и карактерних финеса чланова, па је све то на неки начин лутрија.

Запажа и да је веома занимљиво колико је протеклих година јужнокорејска култура постала веома глобално видљива, од Оскаром награђеног Паразита, преко Кеј-попа, па сада и Нобелове награде.