Читај ми!

"Рауб" и велики профитери, Музеј града Беча и Доротеум

После Anschlußa 1938, на хиљаде јеврејских станова у Бечу је постало слободно ловиште. За изложбу је изабрано дванаест случајева, и направљено по дванаест видео инсталација: На онима у Јеврејском музеју, нечије руке пажљиво пакују предмете, на онима у Бечком градском музеју се они ваде из амбалаже.

Монотоно паковање и распаковање у крупним кадровима, то је све што се види. Тако и данас изгледа транспорт уметности. Осим што се овде ради о легалној крађи, чији су велики профитери били Музеј Града Беча и Доротеум.

„Рауб" је кад ти неко дође у стан и из њега једноставно узме све што му се допада. Хтели смо да покажемо како националсоцијалисти нису били заинтересовани само за значајну уметност и велике уметнике, већ су службени тимови, комшије и други заинтересовани долазили да отму наизглед безначајне мале колекције употребних стварчица. Реституције су у таквим случајевима практично немогуће", рекао је Ханс Зулкенбахер, кустос Јеврејског музеја.

Једна од видео-инсталација прати случај часовничара и колекционара старих сатова Александра Гроса, рођеног у Новом Саду. Није било никога у Бечу ко је о сатовима знао тако много као Грос и његов блиски пријатељ Рудолф Кафтан, директор Бечког музеја за сатове.

Једне вечери је Кафтан дошао у пратњи и покупио читаву Гросову колекцију. Ту су правници Сиегфриед Фукс, који је скупљао украсну дугмад и Мориз Гринебау, који је скупљао картоне с фигурама за папирна позоришта. Све те колекције су службено преузете, утопљене у градске збирке, продате на аукцијама или пуф! нестале.

"Појавила се шанса која пре није изгледала могућа да се јефтино набаве објекати који заокружују фундус. Одједном се отворило богато тржиште на коме је све било повољно. Уз то су се отимачи и жртве познавали, некад били и пријатељи, што је заинтересованима давало прилику да се активно ангажују у отимању, јер су знали где шта стоји.

Музеји би напросто сачинили попис жеља, написали у којим приватним збиркама се објекти налазе, и ту листу предали државним институцијама", рекао је Герхард Милхрам, кустос Бечког музеја.

Све државе кроз историју су имале слух за приватну својину. За фуртум/крађу, још је у Римском праву била предвиђена санкција. Али за отимачину, када се одозго укину све инхибиције код људи, ту често нема казне. Отимачина је вечна било је у ратовима 90-тих, или сад у запленама имовине између Запада и Русије. Разлика је само ко носи беле рукавице. 

понедељак, 25. новембар 2024.
12° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње