Железничке станице Европе – технички и национални подвизи архитеката

Од кад је настала пре два века, железница је увек била питање економије. Са железничким станицама је друга ствар, јер су оне рано израсле у објекте носталгије и идентификације. Изложба у бечкој архитектонској галерији Рингтурм управо се бави том разликом.

Све европске железничке станице су настајале у 19-том веку као технички и национални подвизи; њихови градитељи су се познавали и блиско сарађивали, као на примеру Беча, Трста, Београда, Штутгарта или Базела. Први културно-интергративни фактор модерне Европе била је индустријска архитекура њених железничких станица. По ком критеријуму су се нашле на овој изложби?

„Главна идеја је била да се покаже тада нови тип грађевине огромна хала усред града, простор затворен у конструкцији од стакла и челика висине неколико стотина метара, унутра са пуно дневне светлости. Све станице које су овде изабране имају неку специфичност - највећа хала, највиши кров, најлепше прочеље, највећа фреквентност и слично. А ту је и лични критеријум, тамо где се као архитекта и путник осећам да сам дошао кући“, рекао је Адолф Штилер, кустос.

Показано је око 40 примера у дизајну који Европу дели на југ - Беч и све испод; и север, Чешка и све изнад. Стилски станице прате најбоље из архитектуре свог времена: Неоготика лондонског Светог Панкраса; класицизам Париза, Београда, и Будимпеште; рани модернизам Рима, Фиренце и Венеције; Југендстил у Хелсинкију и Пилзену; брутализам у Скопљу и Тбилисију. Негде возови улазе фронтално, негде пролазе. Да ли је то питање статуса и симболике?

„То је историјски условљено власничким односима, нема симболике. У Лондону стоје три станице једна поред друге, зато што је свака компанија хтела да има своју. Данас се сви одлучују за пролазне као рационалније. Завршна станица значи да се гарнитуре вуку, локомотиве мењају; губи се време, расту персонални трошкови.

У Штутгарту, Цириху, Бечу, у свим великим европским градовима данас се граде пролазне станице, често подземне да се лакше пројури. Али улазак воза у једну халу као ону у Риму, Венецији или Фиренци, то је чиста носталгија“, рекао је Адолф Штилер, кустос.

Стара станица у Београду, коју су радили аустријски архитект Вилфелм Флатих и српски Драгиша Милутиновић је планирана за музеј. Примери су познати и славни - као париски Д'Орсеј, или берлинска Национална галерија савремене уметности која у имену „Хамбуршка железничка станица“ открива своје порекло. Надајмо се да ће им се што скорије прикључити и београдска, скоро век ипо стара пријемна хала.