Сто шездесет година од смрти Вука Стефановића Караџића: Слависти и пријатељи окупили се на првом Вуковом гробу
Академско друштво за ширење дела Вука Стефановића Караџића данас је у Бечу на гробљу Светог Марка одржало комеморацију великом српском филологу.
Председница Друштва и професорка на Славистици Бечког универзитета, Гордана Илић Марковић, подсетила је на значај Вуковог дела за развој модерног српског језика.
Окупљање је било замишљено мање као академски чин, више сценско-позоришни времеплов. Циљ је био да се покаже где је, на ком месту, завршио животни пут Вука Стефановића Караџића, и почео други пут, у делу и заоставштини, кроз академске програме светске Славистике.
Друштво за ширење дела Вука Стефановћа Караџића, постоји од 1989 године, када је основано у блиској сарадњи аустријских и српских културних и научних институција. Први почасни председник је био Хајнц Фишер, тада аустријски министар за науку, касније државни председник. На месту потпредседника били су Ерхард Бузек и Дејан Медаковић, каснији председник Српске академије наука и уметности.
Данашњем скупу су се Зумом обратили Софија Милорадовић, директорка Института за српски језик при САНУ и Бошко Сувајџић, председник Вукове задужбине из Београда.
Вук је умро у Бечу, на данашњи дан, 7. фебруара 1864. Његово тело је најпре пренето у грчку цкрву Светог Ђорђа на Шведенплацу, тада једину православну цркву у аустроугарској метрополи. Сахрањен је на Марковом гробљу, које се у оно време налазило ван градских граница.
Гробље Светог Марка (St. Marx) је затворено и напуштено 1874 кад је по царском указу, а по жељи комуналних планера, отворено Централно гробље на пола пута према Швехату.
Породице, пријатељи, државне и културне институције, сви су тих година селили посмртне остатке својих драгих, или великих мртвих, са Марковог гробља, јер је оно по првобитним плановима требало да буде сравњено са земљом.
У октобру 1897, после свечаности којој су присуствовали представници Аустријске царевине и Српске краљевине, тело Вука Караџића је пренето за Београд и сахрањено испред Саборне цркве. Истог дана су у Љубљану пренети и посмртни остаци Вуковог ментора Јернеја Копитара († 1844).
Марково гробље је ипак сачувано и стављено под заштиту државе као културни споменик. Као „Бидермајерско гробље“ оно данас ужива статус музеја на отвореном. Већина гробних споменика стоје као кенотафи, празни гробови.
На Марковом гробљу је вероватно сахрањен и Моцарт (†1791), али у заједничку гробницу. Један каснији споменик обележава вероватно место, али неколико пута прекопано, без директне везе са историјским догађајем.
За Србију је битан и првобитан гроб Бранка Радичевића (†1853) на Марковом гробљу. Његово тело је породица врло брзо пребацила за Стражилово.
Где се на Марковом гробљу налази Бранкова надгробна плоча, није познато. Потрагу за Бранковим кенотафом Гордана Илић Марковић спомиње као свој наредни факултетски пројекат.
Коментари