Редитељ и књижевник као културно добро – представљена монографија о Жики Павловићу

Његово име је постало синоним за црни талас, највиши уметнички домет југословенског и српског филма у светској кинематографији.

У филмовима Жике Павловића спој друштвене критике и филмског језика модернизма постајао је поезија о маргини и духовном страдању човека.

Буђење пацова, Кад будем мртав и бео и Заседа су дела уписана у историју филма.

„Живојин Павловић, то је наше културно добро. Та три филма његова 60-их година, то је нешто што и дан данас стоји, потпуно је актуелно, ти филмови не застаревају, кад гледате Мртав и бео данас, свеж је као и тада", каже Горан Гоцић, књижевник.

Након филма Заседа био је у немилости владајућих структура Југославије, тако да је током 70-их једино био у могућности да ради у Словенији.

„Павловића у Словенији сматрамо за српског, словенског и југословенског режисера. Тако да је увек био мало 'наш', пошто он има директно словенске филмове, као што су Рдече класје, Лет мртве птице и На свидању на следни војни", рекла је Варја Мочник, коуредница монографије.

Живојин Павловић написао је више од тридесет књига прозе и есеја. Два пута је добио Нинову награду за романе Зид смрти и Лапот.

„Свакако је публици, поготово у Србији, занимљив и као књижевник и неки од аутора монографије су се осврнули и на спој његовог књижевног и филмског стваралаштва", каже Марјан Вујовић, коуредник монографије.

Рестаурисана копија филма Заседа биће приказана у Југословенској кинотеци 28. децембра, на дан када је у Паризу 1895. одржана прва филмска пројекција.