Документарно лирски записи Сребренке Глухић Илић о животу њене породице
У РТС клубу представљена је књига „Сви смо ми књиге непрочитане – Запис против заборава“ Сребренке Глухић Илић, дугогодишње одговорне уреднице Редакције документарног програма РТС-а, уреднице рубрике за културу и Дневника.
Од записа којима своју породицу брани од заборава, могло би да се направи десетак филмова. И они, ратни – партизански, aли пре свега, они који би говорили о страдању за идеале и од идеала. Јер цео 20. век са својим револуцијама и балканским драмама, пресликао се и одредио живот њене породице.
Сребренка покушава да реконструише то време које је отишло неизговорено, а у средиште пажње ставља своју мајку.
„Она је неко ко није остварио свој живот, оно што је она желела од свог живота. И онда кад је прошло тај рат на тај најстрашнији начин и доживела губитке брата, оца и тако даље, то више није била она Дана“, наводи ауторка.
Сребренкина сећања, од заборава спаsавају две породице: угледну мајчину из рода Мартиновића и очеву тузланску, угледног грађанског политичара Шефкије Глухића.
„Ја не знам да ли сам се плашила заборава или сам ја то носила у себи као једну рану, један бол и истовремено једну велику топлину“, додаје Сребренка Илић.
Жене, које остају после ратних вихора, у којима праве радости нема, достојне су грчких трагедија. А њен и живот њене мајке, после одредило је и седам година очевог затвора, партизанског мајора, после рата.
„Кад говоримо о свом оцу који није био на Голом отоку, али је био у Зеници, био је у Лепоглави и тако даље. То су све те године, значи, рат па 1948, страдање по једној линији, да тако кажемо и по другој. Али то у њима као у људима уопште није зрачило неком љутином, бесом, горчином. Они су били рањени, то је тачно, били су јако рањени, јако осетљиви.“
Погибије у ратном вихору, стрељања, логори, и знане и незнане личности у дијалогу времена сачувани су у овој документарној лирској прози.
Коментари