Ко је заиста била Марија Терезија: Књига Жан-Пола Бледа раздваја историјске чињенице од мита
Књига „Марија Терезија“, Жан-Пола Бледа, једног од водећих француских историчара, дугогодишњег професора на париској Сорбони и иностраног члана Српске академије наука и уметности, која је недавно објављена код нас, представља документован и најсвеобухватнији портрет жене која је владала 40 година и спроводила дубоке реформе које су обележиле целу средњу Европу.
Марија Терезија свакако заузима почасно место у пантеону европских монтархија и као харизматична фигура европске историје, у женском осамнаестом веку постала је и део мита. Међутим Жан-Пол Блед не представља је као изузетак само зато што је жена.
Он Марији Терезији прилази без сензационализма и идеализације. И ова књига нам, како каже његов сорбонски ђак, Вељко Станић, помаже да схватимо шта би била историјска стварност, а шта каснија историјска тумачења.
„Лекција из политичке мудрости Марије Терезије је једна прича о Европи. Прича о европској равнотежи сила, о концепту европских монархија. Треба имати у виду да је то време пре успона модерног национализма, пре Европе нација, међутим, те идеје се осећају“, напомиње историчар Вељко Станић, преводилац књиге.
Неприпремљена за нову улогу Марија се не суочава само са проблемима свог неискуства. Постаје владарка над земљама које не чине једну целину, већ конгломерат различитих и удаљених делова, са празном касом, ослабљеном војском и уздрманим међународним поверењем.
„Марија Терезија је особа која у правом смислу уводи простор Хабзбуршке монархије у модерно доба. Јачањем административног апарата, централизацијом државе, владарка која Беч сврстава као једну велику културну престоницу, културну метрополу и од тог времена крећу културна зрачења, утицаји и на наш простор“, додаје историчар.
Жан-Пол Блед посебно се бавио културом и реформама у школству које је ова владарка спровела. Дефинишући образовање као политичко питање, за целокупне наследне земље, у сваком месту отвора основне школе, у чијем раду искључује сваку интервенцију црквених лица већ су учитељи световна лица, а плаћа их држава.
„Не треба губити из вида да су заправо те златне године њене владавине време деловања Доситеја Обрадовића. И он је заправо присталица тих идеја просветитељства, широке просветне политике“, истиче Вељко Станић.
Бледова књига пружа могућност за боље разумевање садашњости Европе, али исто тако и наших простора у ширем смислу.
Коментари