Три књиге за јул: „Паклена путарина” Владимира Копицла, „У лето” Карла Увеа Кнаусгора и „Као и љубав” Драга Јанчара

Веснин избор који је, овога пута, пао на тројицу аутора: Копицла, Јанчара и Кнаусгора читаоцима Портала РТС-а избија и последњу сумњу (или наду?) да су посреди – „лаке ноте“.

Како је то написала Весна Јовановић „лето није да се чита ‘нешто лако да се убије време’, већ да се оно испуни“.

Тако и бира књиге за нас: „Да се надокнади пропуштено у данима обавеза“.

За јул нам предлаже три романа: Паклену путарину Владимира Копицла, Као и љубав Драга Јанчара и У лето Карла Увеа Кнаусгора. 

„Коферске ситуације“ и хотел као „техноимитација дома“ у роману Владимира Копицла Паклена путарина

Када би вам се на путовањима догодио само део онога што је истрпео К, главни јунак романа, вероватно бисте заплакали од муке. Заплакаћете од смеха док читате о томе.

Духовито, вешто, заводљиво, неоптерећујуће и неприметно, док вас забавља причама, анализираће глобалне феномене свеколиког света.

К је писац. Да је реч о самом аутору сугерише иницијал јунака, а потом и објашњење његовог колеге косооким сапутницама, да име његовог пријатеља означава жељу за владањем – Владимир.

Кренуо је са колегом Коканом на конгрес у Јапан, путовање довољно дуго да се присећа и са читаоцима дели успомене „на ране јаде своје глобтротерски откачене судбине“.

Стале су ту „давне британске перипетије, као тада још младог путника и културалног кембричког намерника...“ Догодовштине „кад се с веселим, прилично разбијеним локалним друштвом из Сан Дијега, без икакве контроле на граници ка Мексику, колима одвезао у само срце Тихуане у луди провод, да би их сутрадан, при отрежњујућем повратку из Мексика, амерички граничар на истом прелазу ненадано зауставио. И за локалце нема проблема јер имају америчке пасоше, а њему онај фини човек у униформи каже да после јучерашњег изласка из САД његова виза више не важи...“ Како се извукао?

А тек њујоршка аеродромска епизода! Потрајала је уз дуги низ живописних учесника од којих је очекивао помоћ да не „лута као дух из боце и са све мање пара у џепу“ између два терминала покушавајући да отпутује у ЛА. Све због грешке новосадског службеника ЈАТ-а који је уз тврдњу да не треба доплата резервисао седиште на знатно скупљем лету. Ипак, заслужан је за ову урнебесну причу.

Следи читав модерни пикарски низ у којем са јунаком пролазимо кроз ватру, воду, земљу и ваздух. Тако га је сам груписао. И све то за време конгресног путовања у Јапан.

Хотел је метафора времена – „техноимитација дома". За пример мајстору писања довољна је „једна светиљка, тик над његовим јастуком. Неће, па неће да се угаси, колико год он притискао дугменце. Рескирајући да направи мањи хотелски испад досети се да на даљинском управљачу нађе одељак с батеријама, отвори га и отуд је извади.“ Али тог одељка, гле чуда, уопште нема. И креће у поход на решење.

Лајтмотив романа је симбол путовања – кофер. Онај изгубљени колеге Кокана коме је К растом сезао отприлике до рамена. А то постаје кључно у тренутку када треба да обуче нешто из његовог пртљага.

Избор је сужен на горњи део пиџаме. „Кокан, заправо, делује као просечан ексцентрик у натпросечном социјално ангажованом филму из предвечерја ране постмодерне ере…“

„Где сте помодарци? Па ти, Коки, као Оскар Вајлд, с пиџамом у подне!“ – коментарисао је македонски колега.

„И сијасет других негативних коферских ситуација говорило је у прилог К-овој анксиозности поводом кофера“, пише Копицл.

„Или кад после суморног путничког ломатања коначно доспеш у не много бољи хотел… твој коферски злотвор неће да се откључа. И онда се понижаваш да ти у помоћ пошаљу хотелског мајстора који не уради ништа паметније него ти дословно расчеречи тај изузетни, винтиџ пртљажни објекат… последњи још употребљив предмет из породичне заоставштине.“

Није лако ни с ручним пртљагом.

„Маказице и пасту за зубе су му одузели још на првој аеродромској контроли, као да баш њему из очију вири намера да убилачким млазом калодонта кљука пилота док паста не почне да му излази на уши. И да га затим као ловац вука, распори маказицама и врати пасту где јој је место, у тубу, да ту нестрпљиво куња све до учешћа у наредном терористичком акту.“

И коначно на циљу. Токио.

„Конгресни сусрети култура нису имуни на глобалне политичке токове“, рећи ће. Конгрес је прилика да се подсмехне пратећим појавама таквих окупљања и самој суштини, на моменте квазикултурном спектаклу, да опише сусрете култура, радне обавезе, коктеле, излете „на маргинама догађања“ високе политике. Дакле, следи прича у коју смо га испратили.

Роман за љубитеље бедекера чак и за места „где никада неће стићи“, за одмор, да испуни душу и ум лековитим хумором „армираним“ дубоком анализом аутора широког образовања, искуства, врхунског списатељског умећа.

Увек на дугим полицама књижара радо бирам Копицла, власника духовитих кованица, хипербола и савршености једноставног приповедања.

Жртве рата и љубави – одбрана достојанства од животињског заборава у Јанчаровом роману Као и љубав, превод Ане Ристовић 

„Љубав побеђује све. Осим рата. Рат побеђује све, и оне који ратују. И оне који само чекају да рат прође.“

„Ако љубави немам сам… шта? Љубав је страшна. Убија. Љубав према домовини? И она. Она још највише.“

Између та два размишљања главног јунака сместио се читав свет романа, најпревођенијег савременог словеначког писца Драга Јанчара, добро познатог нашој публици.

Ово је велика прича о љубави: између двоје људи и оној – љубави према домовини, али у тренутку када се ове љубави међусобно искључују, јер је рат.

Претпоследња је година Другог светског рата у Марибору, Јанчаровом родном граду чију ратну прошлост оживљава.

После окупације град са бројном словеначком мањином припојен је Трећем рајху. Мења се име града, имена улица и људи. У средишту су животне приче три главна јунака. Двоје упознајемо на црно-белој фотографији коју је снимио непознати фотограф једног раног септембарског дана. Онда је Јанчар пуни бојама, мајсторски оживљава ликове. Плава девојка у карираној сукњи је Соња. Ћерка лекара и сама студира медицину на престижном универзитету у Грацу. Пред њом је наизглед светла будућност. У десном углу је мушкарац окренут леђима. Симболично. У униформи. Соња га препознаје.

Био је Лудек, сада је Лудвиг. Био је штампар који саставља слова за Marburger zeitung, у слободно време играо фудбал за Рапид и једина љубав су му биле мамине палачинке, сада је СС официр.

„У свом граду остварује ствар свог срца, ствар историје и нове Европе“, каже. Једном давно извукао је девојчицу Соњу из мокрог снега на скијању. Сада је друго време и други је човек.

Храброст је прићи му и подсетити га на то. Соња ће ризиковати. Тражи од њега да помогне човеку кога воли, Валентину, заточеном и мученом у затвору Гестапоа.

У тренутку слабости жестоки официр пристаје да помогне Соњи, односно њеном Валентину. Убрзо „исправља то“ – кажњавајући је. Биће депортована у логор.

Валентин је слободан да настави борбу. Њен Тине „одлази мокром улицом без поздрава и она осећа да га је спасла да би отишао заувек. Да ли ће бити тако? Питаћете се на свакој страници.

Све је на испиту: достојанство, оданост, храброст, доброта, принципи – човек. Људи какви су некада били. Валентин, предани борац за слободу словеначког народа, како је волео да каже, у похорским шумама, док је приморан да доказује оданост Покрету, а затим и да убија, сећа се Соње.

Између бруталности у ратној садашњости, кривуда љубавна прича из прошлости. Сећања. Био је инжењер геодезије, професор у Љубљани. Писма пуна стихова путовала су између Љубљане и Граца.

Валентин ће рећи да је „некада био неко други, још давно, неки човек тамо доле у граду, човек који хода улицама, седи у кафани и у факултетској слушаоници, а сада је животиња без сећања коју више не боли.“ Између сећања на љубавну прошлост, вечита преиспитивања: 

„Да ли треба чинити зло да би победио зло? Треба.“

Учинио је то за отаџбину. И сам постаје херој, припашће му слава и све привилегије победника.

А Соња? Чекаћемо је да неким возом стигне са логорашима. Један пруски војник испричаће нам њен живот у логору.

Уместо ње, која никада неће поставити то питање, питаћете се све време док читате да ли би поновила све, да ли бисте и сами тако… Шта је жртва, а шта чин љубави према човеку и домовини?

Увек актуелно. Ратови никако да остану запаковани у уџбеницима историје. Увек се враћају у вести дана. Људи су бројке и тек у оваквим књигама постају бића. Добијају име и презиме, измишљено да би се испричале стварне судбине. Ова књига подсетиће на то. Зато је важна и пријемчива свим генерацијама, а посебно ће дирнути оне који се сећају давног рата.

За овај роман Драго Јанчар je добио Међународну књижевну награду Латисана. Стручни жири у образложењу истиче „изузетну Јанчарову прозу“ која читаоцима приближава причу о љубави, мржњи и последицама које је рат оставио на јунаке романа и његов родни Марибор. Још један разлог за препоруку.

Кнаусгоров путопис У лето – о „бићу које бесмислено трчи“, превод Радоша Косовића

Као у музици и у књижевности смо добили Четири годишња доба. Аутор четворокњижја је шведски писац Карл Уве Кнаусгор, који је серијалом Моја борба постао литерарна икона наше епохе. Овај низ, много мањи по обиму, једнак је по квалитету.

У лето је права књига за годишње доба у које смо закорачили, не због наслова, ни зато што је најведрија, већ зато што подстиче да уочите лепоте наизглед безначајних ситница, прскалица, оса, бубамара, травњака, а све воде у сећања на летовања детињства или просто чине садашњи тренутак посебним.

Маштовита мешавина жанрова има оквир епистоларног романа. Аутор пише писма својој најмлађој ћерки. Њене синтагме могле би да уђу у неки духовити Дечји речник појмова и израза. Пишчеви дијалози са њеним братом и сестрама откривају нам нежног оца. Јер ово јесте и аутобиографија. Али не може се тек тако код Кнаусгора прећи преко тог појма.

Писац више вреднује поетску истину од истине стварности: „Иако је све што тренутно пишем аутобиографско, и на овај или онај начин се односи на мој живот, сам живот је ипак нешто сасвим друго. … Могуће је испричати лично проживљену причу, а да се не пружи лична верзија те приче, тако што тежиште неће бити на јаству, већ на самим доживљајима, што можда звучи као цепидлачење али није, разлика је велика… Поетска истина је, ако не већа, онда свакако важнија од истине стварности.“

Кнаусгорова дела преведена су на више од двадесет језика па је путовао на сусрете са читаоцима широм света. Зато је ово и својеврстан путопис од острвцета Јештадхолмена у Трумејском мореузу где је као дете ишао на излете и изградио читаву филозофију о његовој судбини, до Рија, Бафала…

Есеји о симболима лета су право ремек дело. Осе!? Да ли сте икада помислили да осињак упоредите с грчким полисом? „Сваки град је аутономан, али у свима се говори истим језиком.“

Е, сад, „не треба очекивати Хераклита или Софокла осињег света, но управо та разлика, између њихове софистициране друштвене машинерије и њихове велике интелектуалне ограничености, чини осе толико занимљивим“. То је тек део приче о њима због које ћете их посматрати другачије овог лета и насмешити се када вам дођу на ивицу чаше.

А тек роштиљ! Мирис, звуци који га прате, звецкање прибора, повици… симбол старих и нових летовања.

„Та јамица за спремање хране је примитиван изум, решетка изнад ње такође. Да, поред елегантних флаша маслиновог уља и лепих винских чаша, роштиљ изгледа као нешто из доба креде… А зато и роштиљамо, јер тако можемо да провиримо у услове и дубину постојања, који се отварају усред баште.“

Рибизле, комарци, дечја игралишта, пужеви, бицикли, лептири све је другачије када вам „протумачи" духовито али дубоко истинито Кнаусгор. Ипак на врху моје листе је прича о миксеру.

На шта личи миксер? Питаће вас аутор и понудити низ решења. Али у великом финалу стиже до занимљиве животне једначине данашњице.

„Пошто сада можемо препустити води да нам умути шлаг, угљу да нам опере зубе, бензину да нас однесе некуд, ветру да нам опере веш, и реакцијама у атомском језгру да нам усисају кућу, значи да ми штедимо своје покрете, али та уштеђена снага не чини нас јачим, напротив, постајемо све слабији и дебљи, а да бисмо то надоместили, увече излазимо из куће и трчимо улицама у једном сасвим бесциљном расипању енергије, која само цури из нас не користећи никоме и ничему… И то је сама круна наших успеха, оно што човека чини најсуверенијим од свих животиња: бићем које бесмислено трчи.“

Најлепше је када смислено проводимо време. Лето није да се чита „нешто лако да се убије време“ већ да се оно испуни. Да се надокнади пропуштено у данима обавеза. Тако бирам књиге. И што је занимљиво дела овог великана нашег времена, за разлику од његових славних претходника могу да препоручим и онима који су последњу књигу прочитали у оквиру школске лектире. То савршенство једноставности разумљиво је широкој публици.

Овај Кнаусгоров „дневник малих породичних догађаја“ има моћ да промени, улепша, оплемени наше дневнике лета.