Петер Хандке и "Кратко писмо за дуги растанак" - У потрази за присутношћу

После превода Дринке Гојковић једног од и до данас најцењенијих Хандкеових романа, Голманов страх од пенала, роман који је уз драме Псовање народа и Каспар у нашу културу увео овог писца на велика врата, почели су да пристижу преводи Златка Красног и Жарка Радаковића те је код нас укупно преведено око тридесетак Хандкеових дела. 

Преко двадесет је превео Радаковић који је будући и сам писац, као стваралачки концепт преузео да прати и пасионирано преводи дело Петера Хандкеа, те сада имамо преглед неких од најважнијих фаза Хандкеовог рада.

Поменути Гоманов страх од пенала припада поред романа Бежељна несрећа и поезије Унутрашњи свет спољашњег света, унутрашњег света, првој фази као и роман Кратко писмо за дуги растанак, књига која се управо појавила у новом преводу. Познајући већ књиге из Хандкеових каснијих фаза (Поука планине Сан Виктоар, Још једанпут за Тукидида, Моравска ноћ, Велики пад), драгоцено је посматрати овај роман из перспективе скоро пола века који нас дели од његовог првог објављивања. 

Хандке је писац заинтересован за суштинска питања људског битисања и дела из најранијег стваралачког периода су била окренута питањима субјекта и могућностима његове комуникације са светом. Ако знамо да је Хандке на састанку Групе 47 у Америци одрекао реализму сваки могући утицај на сопствено дело тврдећи да је само језик и деловање у језику његов поетички кредо, биће јасно зашто је (не)могућност комуникације у фокусу првих петнаест година његовог стваралаштва. Године 1979, излази роман Спори повратак кући, својеврсна прекретница, моменат када ће се Хандке окренути од урбаних пејзажа и приближити природи у жељи да се дубље зарони у смисао живота.

Роман Кратко писмо за дуги растанак одиграва се у Америци и прати јунака на путу од источне до западне обале. Главни лик и наратор је странац a разлог његовог пута је потрага за сопственом женом од које се растао и потом од ње добио кратко претеће писмо да је не тражи. Упркос томе, он креће у потрагу.

Различити прозни наративи 

Без много преокрета али са дозом напетости захваљујући стратешки распоређеним кључним догађајима који у себи носе потенцијал крими заплета, роман укршта два различита прозна наратива. У динамичном „on the road" жанровском паковању крије се медитативна контемплација кроз посматрање наизглед тривијалних момента свакодневице. Потреба за дубинским, фокусираним опажањем, за присутношћу која се претаче у језик је окосница Хандкеовог поетичког креда па је зато веома знаковит и мото романа преузет од К.Ф.Морица: ..."као да је пажњу само требало прикачити за цесту којом се хтело ићи".

Овај спој динамике кретања и истовременог заустављања ради дубоког понирања у материјалност сваког описаног тренутка основа је Хандкеове поетика трагања за смислом бивствовања без и једне речи о трансценденталном или метафизичком. Путовање је кључни оквир од кога Хандке, дакле, не одустаје. Ако је у потоњим књигама путовање углавном пешачење кроз природни околиш, у овој књизи су то призори улица, хотелских соба, бензинских станица, вожња аутопутевима, застајање у експрес ресторанима...

Интроспекција је невидљива, а пажња усмерена на посматрање и присутност у тренутку догађајности. Његова згуснута перцептивност је оно што држи тензију сваке реченице која трага за што је могуће тачнијим преклапањем са виђеним и доживљеним.

Многе од ових особина, препознатљивих у роману Кратко писмо за дуги растанак задржаће се и у потоњем Хандкеовом раду. Оно што ову књигу чини пријемчивом за читаоца и стога добрим избором за почетак урањања у читалачку авантуру Петера Хандкеа је стална напетост међуљудских односа главног јунака и две жене, једне за којом се трага и друге са којом јунак путује.

Лично и појединачно спојено колективним 

Америка као позорница „on the road" књижевног жанра, ни данас ништа не губи на атрактивности иако је у питању временски распон од скоро педесет година јер Хандке има моћ да продире у суштину ствари и појава не приказујући површну реалност. Доживљај такве Америке је стога непромењен и веома савремен, атрактиван у својој свевремености. Сам жанр путовања које не укључује путопис већ потенцијал кретања, као и тема потраге, провокација потенцијалном љубавном причом, све је то оно што додатно држи пажњу читалаца, као и танане везе са популарном културом.

Роман уоквирују два великана америчке културе - на самом почетку, то је Фицџералдов лик Великог Гетсбија са којим ће се Хандкеов јунак поистоветити у потреби за темељном променом која га готово нагонски прогони у новом и измењеном амбијенту у коме се нашао. У самој завршници романа, то је сусрет са остарелим редитељем, Џоном Фордом који наглас размишља о ономе што Хандке настоји да спроведе у својим књигама.

Прво је потреба да се лично и појединачно споји са колективним ја у првом лицу множине и тако досегне универзалност, док је други поетички кредо повезан са жељом да се кроз посматрање природе заборави на постојање историје и досегне свепрожимајуће осећања спајања са вечним.

Оба ова настојања које Хандке ставља у уста иконе популарне културе, биће од све већег значаја у потоњим Хандкеовим делима, а вредност и занимљивост овог роману је и у томе што их можемо посматрати и анализирати у њиховом изворном, манифестном облику.