Андреј Кончаловски: Уметнику слобода ништа не даје

Монолошки делови граде документарни утисак, а важни су јер експлицитно откривају индивидуалну мотивацију ликова, убедљиво објашњавајући екстремне поступке и ситуације у којима су се нашли.

На пример, у случају Хелмута који одлучно води конце у масовном убијању Јевреја, кроз монологе откривамо његову истинску веру у исправност Трећег рајха, сигурност у идеју спаса Немачке која је, по њему, пре тога била на путу пропасти. Он је апсолутно уверен да Хитлерове визије представљају отелотворени Рај за који се треба борити, али Рај који није намењен свима.

Хелмут каже: „Сањам рај, али раја нема без пакла“. Упадљиво је да је он младић прелепе спољашњости, софистициран, веома образован, велики љубитељ руске литературе, посебно Чехова. Чињеница да таква особа вапи за „чистом“ Немачком има нарочито поразно значење које измиче клишеима. А после краха нацизма, он непоколебљиво закључује: „Наша идеја се није остварила јер је била савршена, а савршенство није за човека“.

Други облик отелотворења зла носи Жил, који помаже нацистима да спроведу језиве замисли у дело, што се приказује паралелно са његовом породичном свакодневницом. На тај начин се Жилов колаборационизам указује као рутина, нормалност, подсећајући на тезе Хане Арент о „баналности зла“, чињеног у времену нацизма.

На трећој страни, Олга уноси равнотежу у ове мрачне, мутне воде, уводи принципе хуманости и добра. Она је у Француској крила јеврејску децу, због чега је ухапшена и одведена у логор. Жил је лицемерно водио њен случај, а Хелмут који је у њу био заљубљен пре рата, у логору ће бити у ситуацији да јој помогне.

Олгини монолози доносе изузетну снагу, одраз бола и пораза, али и изванредних моћи живота, неуништивог порива за преживљавањем. Она открива механизам потпуног отупљавања, процес навикавања човека на све, на најстрашније оклоности.

Андреј Кончаловски је од шездесетих година значајно присутан на мапи руског и светског филма. Брат Никите Михалкова и сарадник Андреја Тарковског на његовим првим филмовима, имао је бурну професионалну биографију, између осталог сукобе са цензорима, прво совјетским, касније и француским. То га је све довело до уверења да ремек-дела настају у ограниченим околностима, што је рекао у једном интервјуу поводом филма Рај.

„На стваралачком плану уметнику слобода ништа не даје... Ланци су нам потребни“. Имајући у виду да је читав свет данас везан мноштвом ограничења, простор стварања и доживљавања уметности и културе постаје све важнији и непрегледнији, место кидања ланаца.