Бедекер као роман тајне

Роман почиње попут бедекера основним информацијама о топонимима, Каиро, Замалек (кварт добростојећих у Каиру), шта је оаза, Хамсин или шта за Египћане значе изрази као што су кисмет, џини, иншала(х), харам, севап или шта је то зебиба а шта хифад. Упознаје нас Тиаго Станковић и са сталним присуством прашине у граду који се налази на домак пустиње, са обичајима Арапа, али и Грка и Копта који такође тамо живе.

Пише о томе како се у Каиру вози, где се пазари, шта се једе и како се понаша током рамазана, или како је било за време Насера, а како у време Мубарака. Не изоставља ни улогу Југославије и политичких односа које је Тито градио са покретом несврстаних.

Највише се ипак задржава на положају жена у Египту који је истовремено фасцинантан и застрашујући, свакако недокучив европском систему вредности. Вероватно је та фасцинација и разлог зашто Тиаго Станковић бира жену за нараторку (Канађанка српског порекла) која ће у првом лицу, из личног угла испричати причу о антиквару Кости, врсном познаваоцу египатских старина и артефаката, човеку који је као младић дошао са југословенском војском у пратњи краљевске владе у избеглиштву 1941. године и остао у Каиру стицајем околности. Он ће постати стварни главни јунак романа, лик око кога се плете и расплиће прича са напетошћу која не опада до самог краја. 

Тијаго Станковић пише овај роман веома заводљиво успевајући да до краја држи пажњу читалаца и наговештавајући да се у позадини животних прича његових јунака налазе скривене тајне (укључујући и једно убиство) које ће се догодити, неочекивано, на самом крају. Бројни су ликови који дефилују овим романом, њихови карактери су несумљиво и највећа вредност Замалека и неспорно је пишчево умеће да их у релативно кратким цртама профилише и оживи, као и да њихове животне приче уплете тако да не остави простор за читаочеву досаду или сумњу у смисао романа.

А сумња би се могла увући ту и тамо: упркос назнакама да је у питању роман тајне (са крими заплетом и мистичком потком), неке тајне ће остати наговештене али неразјашњење па стога и неискоришћене, баш као и чињеница да причу приповеда жена али да овај аспект неће пружити читаоцу очекивано богатство перспектива.

Упркос натукницама да постоји и извесни друштвено-политички ангажман који читаоца упућује на могуће расправе о статусу жена, о разликама између муслимана и хришћана или социјализма и капитализма, о неразумевању истока и запада, све оне остаће до краја само начете без дубље разраде, као што ће скоро до половине романа остати под знаком питања оправданост уметање бројних малих поглавља на нивоу туристичких информација које би већ требало да припадају корпусу знања већине образованијих читалаца.

Иако се на шавовима споја енциклопедијско-речнике форме и фикције могу уочити неравнине, уочљива је намера писца да уметањем сажетих објашњења одређених појмова изгради чвршће темеље за свој роман. Неке читаоце ће задовољити стурктура бедекера, док ће други уживати у егзотици и мистици Каира, али ће најмање испуњени остати они који су очекивали нешто више од постојеће намере да се неки од појмова додатно искористе за јачање смисаних слојева наратива: уведени појам кисмета (судбина) и израз иншала(х) (Ако Бог да) јесу речи са највећим симболичким потенцијалом и има разлога да читалац поверује како је писац управо њих искористо на почетку романа да би постали метафизички ослонци који ће потврду пронаћи у развоју приче и проблематизовати штиво што се само делимично догодило.

Нема сумње да ће Замалек имати бројне поклонике јер спада у оне романе који су писани да течно испричају причу чији заплет има потенцијал забави и да веже читаоца за ликове позитивном емоцијом. Можда и није потребно много више од тога, нарочито у времену изолације када није увек лако пронаћи занимљиво и питко штиво уз које се лагодно могу провести дани усамљености са утиском да смо их провели на путовању било у реални Каиро, било у измаштане књижевне светове који макар мало подсећају на бројне књиге које су доносиле магију Египта, све до најуспешнијег, „Александријског квартета" Лоренса Дарела.