Другачија форма изолације - филм Педра Алмодовара „Бол и слава“

Ако одете у мадридски "Прадо", пронаћи ћете позни Гојин аутопортрет како посматра тужни пејзаж сопствених црта лица и преиспитује оно што види, без страха и сујете. Слика је из 1815. године, када је Гоји било 69 година, баш колико је напунио и Алмодовар у време шпанске премијере филма Бол и слава. Алмодоваров филм, попут старе слике, јесте без икакве сујете диван опис човека чије илузије пропадају заједно са његовим здрављем.

Као што сам наслов сугерише, ово је филм о редитељу који сагледава сопствени живот, зарањајући у историју грешака да би публици принео најличније дело у каријери. Нема овде узлета мелодраме која нас је доводила до лудила у филмовима Све о мојој мајци и Жене на ивици нервног слома; нема дрског стила, који га је катапултирао од независне сцене до међународне славе.

Нема ни инсистирања на односу међу женама, који је одувек био тачка поноса овог редитеља. Но Алмодовар се, чини се, није променио. Он се прилагодио.

Ту је, наравно, и чудесна глума Антонија Бандераса, чија топлина исијава опточена делићима несигурности, самосажаљења и тихе самодеструкције. Попут остарелог редитеља Салвадора Маљоа чији лик тумачи, Бандерас је обучен у Алмодоварове кошуље јарких боја, са проседом брадом и ћубом веселе косе која прилично личи на Педрову.

Лик чак живи у Алмодоваровом стану - односно ономе што је потпуно верна копија његовог дома - испуњеним беспрекорним, живим декором, завесама дугиних боја, јарким намештајем и чудним сликама. Повремено, платно експлодира у чисту раскош анимираних дијаграма, показујући мапу његових здравствених поремећаја или, како их назива, "митологију организма".

Салвадор није баш сасвим Педро већ његов фикционални алтер его, медиј кроз који редитељ може да изрази своје сумње и жаљења, али и да заокружи свој живот. Салвадор се стога махом чини као човек састављен искључиво од емоција.

Бол и слава зарања и израња из прошлости, кроз разне форме - слике, позоришне комаде, монологе, филмове, одломке из књижевности - у наративу који је попут лавиринта. У суштини, филм има два паралелна тока: садашњост и прошлост. Сећања почињу на обали реке, где његова мајка, игра је одлична Пенелопе Круз, пере веш са пријатељицама и уз песму их шири по влатима високе траве. То је визија блаженог стања у коме је сам Алмодовар одрастао, али и још један дубоки наклон Гоји и његовим Праљама. Готово сва ова фелинијевска сећања садрже јединствени мотив воде, који главни лик повезује са филмском уметношћу од најраније младости.

Стил је начин на који посматрамо ствари, а начин на који нас редитељ усмерава да осетимо једну ствар или другу, често открива више о њему него о делу које ствара. Филм је воајеристички медиј, а шанса да се ушуња у свет филмског ствараоца, нарочито оволико интимног, ретка је и дивна привилегија гледаоца. Прикупљајући успомене попут старих пријатеља, Педро Алмодовар створио је један од најраскошнијих филмова у својој каријери. Креативне каријере имају своје сезоне, а у случају Педра Алмодовара, он је дубоко загазио у јесен.

Ово је филм о љубави, сећању, уметности, мајкама, љубавницима, али и филм унутар филма, прича унутар приче, сан унутар сна. То је зрело дело прецизно наштимоване метафикције, испресецано редитељевим препознатљивим рукописом - смелим бојама, страсним загрљајима и јасним референцама на његове филмске узоре, од Елизабет Тејлор до Фелинија. Све се тумба под истим кровом и све носи једну суштинску поруку - слава тече из бола.