Аутентичан свет Етгара Керета у збирци прича „Седам добрих година”

У Седам добрих година Керет бележи период између синовљевог рођења и очеве смрти. За Етгара Керета и његове сународнике ово су године заоштравања конфликта и излива верског фанатизма, испуњене звуком експлозија. Кроз приче о свакодневним обавезама, одговорностима, живописним дијалозима са таксистима или најбољим пријатељима, Керет отвара шира питања религије, политике, патриотизма и ксенофобије о којима опсесивно размишља у својој домовини, а која га не напуштају ни далеко од граница Израела. Поред уобичајених изазова свакодневног живота, у данима о којима сведочи, Керет је принуђен да размишља о војној будућности свог сина. Описани дани у Седам добрих година су они у којима је питање познаника да ли ће пустити сина, који тек што је напунио три године, да служи војску када порасте сасвим уобичајено.

У Керетовој паралели између сукоба из прошлости и опасности којима је изложено савремено израелско друштво, спољних претњи које упућује добро познати непријатељ и оних унутар граница земље, између величања храбрости и фанатичног приклањања идеалима огледа се апсурд рата. Вешто приповеда о променама у схватању патриотизма и слободе, односу према нацији и другом, опстанку вере у оправданост средстава у овој бесконачној борби.

„Поново смо мала земља, окружена непријатељима, која се бори за опстанак, а не моћни окупатор принуђен да се свакодневно бори против цивилног становништва... На крају крајева, у решавању моралних дилема нисмо нимало бољи од других. Али барем знамо да добијемо рат“.

Овај ироничан и сурово искрен наративни приступ произилази из његовог прагматичног односа према вери. За Керета, ствари су на том плану поприлично једноставне – када је у хармонији са собом, не треба му нико па ни бог, а када се у њему „отвори црна рупа без дна, и нема тог бога који би могао да је испуни“. Са друге стране, у његовом прагматичном односу према вери огледа се његов саосећајан однос према ближњима. Иако, како каже, нема свог, труди се да испољи поштовање према богу у који верује његова сестра, чије ортодоксно окретање вери наступа након завршетка Либанског рата. Његов свет она перципира као бесмислен и лакомислен. Керет се присећа њеног боравка у женском верном интернату у Јерусалиму и тога колико му је тада недостајала. На основу описа њихових садашњих сусрета, чини се да му, сада када је ту, недостаје још више. Потресан је Керетов приказ ситуације у којој осећа да сестра жели да га загрли и види да јој је жао што јој убеђења не дозвољавају да то и учини.

Сваки покушај маневрисања између улоге оца детета рођеног у вртлогу сталних сукоба и сина човека оболелог од рака осујећен је константно присутним страхом од изгнанства. Приче његових родитеља о ужасима Холокауста уз које је одрастао, упркос покушају да рационално и са дистанце промисли о свему, за овог писца постале су саставни део европског амбијента. У посетама књижевним вечерима и фестивалима Немачке, Француске или Пољске, непромишљени коментари на улици и гласни разговори туриста који допиру до њега често га наводе да се запита да ли су одраз реалности или га страх води предалеко. Керет је писац чија нарација остаје сталожена, инвентивна и допадљива и онда када води кроз приче о дугој традицији антисемитизма у одређеним деловима Европе.

Приче садржане у Седам добрих година Керет описује као оне које би испричао странцу који седи поред њега у возу или авиону. Не постоји бољи начин да се опише његов књижевни стил. Од прве до последње, ове приче су написане као да се у неком купеу или авиону поред Керета овај странац нашао са папиром и оловком. Етгар Керет је спонтан, непосредан и саосећајан приповедач. Одликује га способност да у неколико реченица опише све контрадикторности рата. Ипак, свака страница прожета је хумором. Приче Етгара Керета су, такође, интелигентне, у њима нема ни трунке егоцентризма.

„Писац није ни светац, ни мудрац, ни пророк; он је обичан смртник нешто изоштреније свести и прецизнијег језика, којим може да опише непојмљиву стварност света у ком живимо“. Описујући своју књижевну улогу Керет додаје и да писац није нимало бољи од својих читалаца, често је много гори.

„Да је писац анђео, јаз који нас дели био би толики да његово писање не би остављало на нас никакав утисак. Али, пошто је ту, на нашој страни света, до гуше уроњен у глиб и муљ, он је тај који више него ико други може да подели са нама оно што се збива у свету - и у осетљивим регијама, а посебно у њеним мрачним буџацима“.

Његове приче, како каже, не воде у обећану земљу, неће донети мир у свету, нити ће излечити болесне, али када бисте се којим случајем нашли у ситуацији да вам Етгар Керет у купеу вагона или авиону прича једну од њих вероватно бисте пожелели да вожња траје што је могуће дуже.