Размишљање о искључењу из заједнице и опстанку јединке у таквој атмосфери

Може се спекулисати о утицају књижевности на филм и филма на масовну публику па с тим у вези и значају екранизације једног књижевног текста који му прибавља већу читаност, али чињеница јесте да је, уз велику популарност или без ње, Балард велико књижевно име.

Рећи да је био писац научне фантастике није погрешно, али није и једино тачно. Бивши студент медицине, затим копирајтер у рекламној агенцији, па припадник Краљевске ваздухопловне јединице и на крају слободни уметник, овај Енглез је своје знање из медицинске науке, механике, микробиологије, физике и, најважније, своје богато животно искуство пренео у бројне приповетке и романе структурисане према законитостима жанра научне фантастике, али и много више изван тог жанровског оквира.

Када се ми данас суочавамо са материјализацијом идеје о изолацији као последицом опасности од болести и даље, ту идеју развијамо у правцу размишљања о искључењу из заједнице и опстанку јединке у таквој атмосфери, нужно се суочавамо и са питањем научног достигнућа које је успело или није успело да балансира однос човека и природе те и природу и човека помера ка некој дистопијској равни егзистенције.

То би, када препоручујемо дело Џејмса Баларда, била додирна тачка са идејном равни његове поетике. Пре скоро једну деценију издавачка кућа „Фабрика књига" објавила је Балардову збирку прича Четвородимензионални кошмар, врло добар пресек кључних места његове поетике.

„У сутон, када је жутоцрвени сјај који се одбијао од пешчаних дина дуж хоризонта у кратким интервалима осветљавао беле фасаде напуштених хотела, Бриџмен је изашао на балкон своје собе и погледао преко пространства испуњеног песком који се постепено хладио док су преко њега лагано надирале пурпурне сенке.“

Овај почетак приче Кавез од песка, сугестивно дочаране атмосфере, маркира доминантан мотив свих приповедака у збирци, напуштеност физичког предела која кореспондира са унутарњим стањем јунака дестабилизованим сумњом у законистост физичког простора и појмом времена те је отуда и Четвородимензионални кошмар. 

Балард „изневерава“ законитост научнофантастичног жанра, али и законитост чисте фантастике јер појмови „чудног" и „чудесног" у његовој прози измичу успостављеним теоријским одређењима њихових испољавања у једном тексту. Било да развија приповедну тему космичког пројекта насељавања далеке планете, или једног наизглед обичног поподнева јунака који је остао без посла или сумње у физичку појавност предмета као у причи Осматрачке куле, Балард балансира између очигледног, заснованог на познатим физичким законитостима и вероватног које узбуђује машту и ум. Нешто слично, дешава се и човеку данашњице збуњеног распадом наслеђених представа о свету и формирањем неких нових за које још увек не зна куда воде. У том смислу, није лоше подсетити се Баларда или, упознати га, у случају да са са њим још нисте сусрели, што је много вероватније.