четвртак, 30.04.2020, 15:42 -> 16:10
Извор: РТС
Аутор: Ана Тасић
Време нових почетака – „Станица за двоје“ Елдара Рјазанова
Вишак слободног времена у изолацији отворио је могућност истраживања и налажења уметничких дела која нам раније нису била позната. Једно од таквих вредних открића су филмови руског редитеља Елдара Рјазанова, који је 1950. године снимио први документарни филм „Они студирају у Москви“, да би до своје смрти, 2015. године, имао четрдесетак филмова иза себе.
Његова дела врве од живота и осећања, епике, комедије и трагедије, емотивне музике, заводљиво живих ликова и призора из руског живота. Најуспешнија дела су му Сурова романса (1984), раскошна музичка мелодрама о трагичној обесправљености жена у патријархалном друштву, настала према драми Девојка без мираза Александра Островског.
Затим Романса на послу (1977), мелодрама опчињавајућих ликова, телевизијски филм Иронија судбине, заснован на необично комичној ситуацији замене идентитета (1975), као и Станица за двоје (сви филмови су бесплатно доступни преко сајта Мосфиљма).
Станица за двоје, најуспешнији филм у Совјетском савезу 1983. године, приказан и на Канском фестивалу, аутентично је комична мелодрама, чија се радња дешава на провинцијској железничкој станици „Заступинск“.
Главни ликови су конобарица Вера (Људмила Гурченко) која ради у станичном ресторану, и пијаниста Платон (Олег Басилашвили), путник у возу за Грибоједов који је сплетом несрећних околности остао заглављен неколико дана на тој станици.
Радња врви од вешто разиграних призора, урнебесно смешних ситуација. То је упадљив случај са првим сусретом између Вере и Платона, када га она приморава да плати рубљу и двадесет копејки за ручак који није појео, уз надзор полиције и вртоглаву јурњаву за возом који ће побећи.
Због одбеглог воза, Платон је принуђен да сачека други, а у међувремену му Верин љубавник Андреј узима пасош, да би Платон савесно причувао његове диње у коферима. Пасош затим одлази заједно са Андрејом, осуђујући Платона на дужи останак на станици, уз мноштво маштовитих и комички изазовних ситуација, нанизаних у усковитланом ритму који не престаје да опчињава гледаоца.
Нарочита вредност филма су несвакидашње упечатљиви и питорескни ликови, на пример, надобудни клипан Андреј (Никита Михалков) који користи Верину слабост, сексуално и пословно (у поменутој Суровој романси, Михалков такође игра арогантног дрипца Сергеја Паратова, који заводи крхку Ларису и такође манипулише њеном љубављу).
Важно место у филму има музика, сонгови који се изводе као део радње, или коментар из офа, између сцена. Музика је, иначе, значајна у свим поменутим филмовима Рјазанова, а била је веома популарна у Совјетском Савезу, независно од самих филмова, што је био нарочит
случај са Суровом романсом.
У Станици за двоје, лајтмотив је песма о новим почецима која се понавља у различитим облицима и околностима. У њој је садржана идејна суштина филма, она доноси неку врсту наравоученија, потрде да се у свакој безнадежној ситуацији може родити добро: „Ко не губи, тај не добија“.
Стихови песме су симбол нових почетака, ознака „нултог часа“, тренутка у којем се све мења.
Тај „нулти час“ се може схватити шире, метафорички, као универзална преломна ситуација коју сваки човек доживљава. Подстицај за то уопштеније тумачење даје сам Платон који, када схвати да нема где да оде са станице, да је ту заробљен до даљњег, замишљено каже да је „цео наш живот чекаоница“.
Његова спознаја је још једна вредност овог филма који у неодољиво духовитој, популарној форми, суптилно долази до једноставних истина које имају отрежњујућу снагу.
Коментари