Галерије на самиту у Бечу: Уметност у гаражи и болници

Vienna Contemporary је увек организована у полираним условима високе културе, што се испоставило као велики финансијски ризик. На крају је и завршила у слому као светске берзе 2008. Зато су се сада бечки гелеристи окупили на неформалнијој бази и нижем организационом интензитету, али са тим успешнијим и живљим презентацијама.

Art Astoria се, са око 80 излагача, раширила на три нивоа скоро сто година старе, сада напуштене гараже у центру града. Све је још ту, бензинска пумпа, стаклени торањ окаснелог jугендстила, спирална рампа за аутомобиле и паркирни простори решени као ране фабричке хале. Никад савремена уметност за продају није изгледала тако привлачно као овде где се радило брзо, да нико није имао времена да обрише прашину, или опере прозоре.

Сајам Paralell се одржавао на Ареалу Ота Вагнера, на обронцима Бечке шуме, код чувене Вагнерове цркве у византијским формама.

Није ту само она историјски споменик. Читав ареал је архитектонски драгуљ југендстила. Чине га павиљони некадашње менталне болнице у којој се лечило по методама Фројда и Јунга, али и, у неким мрачнијим периодима, убијало по нацистичком Лебенсборн програму.

Данас тај југендстил-комплекс са оригиналном позоришном салом и изложбеним просторима држи град Беч.

„Паралела" је у брзом ходу скупила чак 130 галерија. Сви су се, без гурања, распоредили по павиљонима, позоришту, и старој болничкој кухињи. То је први пут да се један сајам савремене уметности одржава у богатству простора, углавном без „боксева“ који свему дају изглед сардина у конзерви.

Српске галерије су бројније него икад пре на презентацијама у Бечу. Док се још боре са институционалним оквиром на националном нивоу, оне већ успешно функционишу као актери светске галеријске мреже.

Art Astoria у ретро гаражи

– Аутокоманда: На сајму у старој Асторији проминентно је заступљена београдска Аутокоманда Наталије Паунић. На истом, другом нивоу, галерија излаже у два одвојена простора.

На једном су показани радови Јулије Захаријевић, сликарке рођене 1991. у Београду. Њени радови су већ два пута показивани на Vienna Contemporary, пре четири године са галеријом Еугстер, прошле са Аутокомандом. Јулија је сликарка, углавном фигурална, али осваја и скулптурално, великим ружама од метала и акрила са главама од лиснатог поврћа, купус-ружама. Она је декоративна, орнаментална и атрактивна, да би онда посматрача, кад се опусти, заскочила непријатним питањима о третману лепоте и историје у уметности.

У другом „боксу“ Паунићева представља двоје уметника из Цириха, Маријану Милер (Marianne Mueller), рођене у том граду 1966, и Мичела Андерсона (Mitchell Anderson), пореклом Американца, рођеног у Чикагу 1985. Маријана се креће између скулптуре, инсталације, асемблажа и фотографије. Овде је показана са својим специфиним "spreads“/намазима, објектима извученим из тридимензионалног контекста и „намазаним“ по поду у геометријском поретку.

Главна караткеристика Мичелове уметности су хумор, отвореност популарној култури и скоро дечја радозналост. Примењени методолошки, они скидају плашт са друштвених и историјских контрадикција. Оно што се видело у Бечу је игра са семантиком речи „култ“. Једном је то гајба пуна минијатурних туристиких култ-објеката, као Колосеума или Ајфеловог торња, други пут религиозни култ, иконе масовне производње припремљене за транспорт. Мичел прави уметност од индустрије пропалих нада.

Paralell код Ота Вагнера

– Сањај, галерија Сање Јанковић, представља се на Паралели у Бечу са радовима београдског уметника Николе Жигона, рођеног 1958. Љубљани.

Никола, изданак познате глумачке породице Жигон, слика у широком информел-трагу, са апстрактном основицом и фигуралним примесама. Као и већина српских сликара који су уметничку зрелост стицали око и после распада Југославије, он је опседнут откривањем суштине ствари. Њих све мучи питање шта остане кад се са објеката, ако се претпостави да је и политички поредак објекат, стргне плашт привремености. То је уметност која расправља шта је прави лик, шта је оригинална форма, а шта сурогат у снагама које одређују живот индивидуе; постоји ли уопште „суштина“ као визуелни идентитет.

Случајно или намерно, галеристкиња је на сајам донела платна у црно-црвеном колору, која стварају ретро-угођај, јер вуку на естетику Марксовог Комунистичког манифеста. Још једно зарањање у меморијска подручја старе Југославије. Не носталгија, само записник са одслушане историјске лекције.

Интересантно је и да је читав један аустријски штанд на суседном сајму у Асторији носио боје и естетику првих комунистичких ћелија. Очито, ретроактивно скидање слојева стигло је до краја деветнаестог века. Питања политичког смисла о правом и сурогатном не муче само уметнике некадашње Југославије.

– X Vitamin, београдска галерија Ксеније Маринковић, врло се удобно, и просторно и уметнички, сместила на „Паралели". У једној соби представљена је Ања Тончић, рођена 1996. у Београду, сликарка која ради у различитим техникама и гранама визуелне уметности. Она следи другу, ургентнију опсесију у односу на старије уметничке генерације. Њена питања се не тичу опстанка политичког као веродостојне форме, већ опстанка Земље, климе, у резултату осптанка људске врсте.

Ања зарања до дубине односа између капиталистичког прогреса и уплашене Планете Земље у термалном колапсу. Дилема којој се уметница приближава кроз дифузне вулканске пејзажа је – а зашто човек није уплашен?

– У другој соби и другој дози X Vitamin-а радове излаже, укључујући и самог себе, вајар Милорад Мића Стајчић, рођен у Београду 1977. И пре добро познат у колекционарским круговима, Мићу је шира бечка публика упознала пре четири године, на наступу Арт-удружења српских галерија/АУГС, одржаног у Анкеру, некад централној градској пекари, данас елитном уметничком комплексу. Уметник и сада нуди полиране полиестерске пластике као субверзивне објекте сваке историјске патетике. Ту су опет Дизнијеве фигуре, не више монументалне, већ минијатуре. Монументалне форме сада имају његови објекти из серије Метаморфбросис. Фонетски „метаморофброзе“, оне су израслине злоћудног типа које бујају из бисти Јосипа Броза.

„Метаморфброзе“ од глатког, колористички нападног полиестера, до краја разарају платонске преставе о тражењу правих форми и визуелних истина.

– Беларт, новосадска галерија Весне Латиновић, дошла је овог пута у Беч са платнима и меким/soft скулптурама Едите Кадирић, рођене 1976. у Бањалуци. Едита је студирала на академијама у Новом Саду и Београду, данас је домаће име у европским галеријама.

И она, као и Никола Жигон, трага за оним што лежи испод видљиве форме. Код ње су то идентитети, мање политички, сигурно не геолошки, више интимни и лични. Не занимају је системи ствари, него свакодневица која је изгубила препознатљивост и постала претећа. Њена платна фројдијански славе сећање у терапеутске сврхе, док штофане скулптуре евоцирају мајстора жанра Класа Олденбурга.

Београдској галеријској публици се за даљу употребу и излагање препоручују Дејан Дукић, рођен 1975. Бечу, и Јуриј Калан, годиште 1961, Крањ, кога је на Паралели представила љубљанска галерија Бажато.

Бечки галеријски самит се завршава у недељу увече, 13. септембра, али његова енергија и динамичност остају ваљане форме за презентацију оног што је тешко представити – савремене уметности.