Од драгуља до ремек-дела: изложба која брише границу између луксуза и уметности

Пре шездесет година је париска јувелирска кућа „Ван Клиф и Арпелс“ (Maison Van Cleef & Arpels) почела да откупљује накит који је раније само продавала.

Формирана је интерна колекција, практично музеј хиљаде карата. Део те збирке је сада у МАК-у. Не да блиста сам за себе, већ сучељен са предметима призведеним у занатским радионицама бечког југендстила.

Ова дупла изложба је рођена из питања које се консеквентно провлачи кроз сваку собу: Која је цена вештине у било ком материјалу?

„Тематски распон је широк. Некада се ради о улози жене у друштву, некад о облачењу за вечерње изласке или о хаљинама од сребра. Највише смо хтели да покажемо поштовање за уметнички дизајн. 'Мезон Ван Клиф' ради у невероватно луксузном сегменту, али објекти примењене уметности не заостају у номиналној вредности“, напомиње Лили Холајн, директорка Музеја примењене уметности у Бечу.

„Када за тренутак занемарите материјалну вредност, остаје схватање да је накит део уметности, да су то уметничка дела, јер су инспирације исте: природа, космос, егзотика, заводјење. Поставка следи једну црвену нит – обилазак света, повратак кући, улазак у простор метаморфоза, где нестају границе измедју скупог и лепог“, наводи Александрин Мавел-Соне представник „Куће Ван Клиф и Арпелс“.

Кад смо код креативности, дизајн читаве поставке тријумфује над експонатима, што заиста није лако. Потписује га јапански архитектонски студио Тане. Кад из Ван Клифа говоре о наративној линији, она постоји, само није луксузна већ магична, и није црвена него бела.

„Идеја за нацрт долази из сећања на детињство, на дечију литературу. Овде је то Алиса у земљи чуда. Она прати траг белог зеца кроз мрак и лавиринт, где сваки тунел открива поглед на наредни, а у свакој витрини седи вила Звончица из Петра Пана. Ово је експериментални дизајн који поништава границу измедју уметничких медија“, објашњава дизајнер изложбе Цујоши Тане.

Која је веза између париске јувелирске куће и бечког југендстила? Оно што их спаја у историји пожељних предмета је адреса, али не у простору већ у времену – belle epoque, fin de siecle, година 1900, када је мото у Европи био – правимо уметност, не рат. Та идеја и данас блиста једнаким сјајем, али мало је купаца.