Хитлерови „богомдани“ уметници: Како је прошлост гурнута под тепих

Примера има много. Хитлеров главни архитекта и каснији министар наоружања Алберт Шпер јесте одслужио 20 година затвора због своје нацистичке прошлости. Ипак, седамдесетих година успешно је објављивао књиге о свом животу у време националсоцијализма.

Виланд Вагнер, штићеник Адолфа Хитлера, прославио се педесетих година као велики реформатор сцене на Бајројтском фестивалу, док је Херберт фон Карајан, који је чак два пута приступио Национал-социјалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП) – једном у Аустрији, а једном у Немачкој – након рата слављен као један од највећих диригената свих времена.

Композитор Рихард Штраус, диригент Вилхелм Фуртвенглер, вајари Арно Брекер и Вили Мелер – сви они су профитирали од нацистичког режима и, уз ретке изузетке, готово без прекида наставили своје каријере након завршетка рата.

Њихова имена налазила су се на такозваној „Листи богомданих“, коју је Адолф Хитлер дао да се састави у августу 1944. године, у завршној фази Другог светског рата. Људи из културног живота који су се налазили на тој листи уживали су посебну заштиту и нису били мобилисани за војну службу.

Прелазак у демократију након рата

Они који су били блиски Хитлеру морали су после 1945. да продју кроз такозвани процес денацификације под надзором савезничких снага. Вилхелм Фуртвенглер смео је тек након двогодишње забране рада поново званично да диригује Берлинском филхармонијом.

Директорка Бајројтског фестивала Винфред Вагнер након 1945. више није могла да задржи своју функцију и морала је да препусти управљање фестивалом.

„У оквиру демократизације то је био безбедносни поступак у којем су људи морали да попуњавају детаљне упитнике како би се утврдило ко може да остане на одређеним функцијама и у којим професијама“, објашњава историчарка Хане Лесау у разговору за Дојче веле.

То се посебно односило на државне службенике и високо позициониране личности. Давање лажних података у упитницима, на пример о чланству у нацистичкој партији, америчке савезничке власти строго су кажњавале.

Случај Виланда Вагнера

И Виланд Вагнер налазио се на „Листи богомданих“ уметника нацистичког режима. Његов деда, композитор Рихард Вагнер, основао је чувени Бајројтски фестивал, који је први пут одржан 1876. године. Године 1908. вођство су преузели његов син Зигфрид Вагнер, а касније и снаха Винфред Вагнер. Још двадесетих година прошлог века брачни пар је подржавао Адолфа Хитлера, и то много пре него што је дошао на власт.

„Хитлер је практично био члан породице. Виланд, најстарији син Зигфрида и Винфред Вагнер, као одређени наследник био је у центру пажње и лично привилегован од стране Хитлера“, каже Свен Фридрих, директор Музеја Рихарда Вагнера у Бајројту.

За Фридриха, сценограф и оперски редитељ био је типичан представник своје генерације. „Радио је управо оно што су радили милиони његових вршњака – потискивао је прошлост. После рата је стално говорио: ’За мене је Хитлер завршена прича’.“

Често се говори о појединцу који наводно није могао ништа да промени у тоталитарном систему, каже Хане Лесау. У својој књизи Приче о денацификацији историчарка се, између осталог, бави простором за деловање појединаца у диктатури.

„Људи су могли, на пример, да се позиционирају тако да у негативном смислу потисну неког другог. Али могли су и да пруже мали отпор, рецимо тако што би принудним радницима кришом давали хлеб.“

Виланд Вагнер спадао је међу оне који су нацистички систем користили за сопствену корист. Желео је да науди свом конкуренту, успешном сценографу Емилу Преторијусу. „За мене граница постоји тамо где људи раде ствари за сопствену корист које нису морали да ураде. Код Виланда Вагнера то је био случај када је денунцирао Емила Преторијуса како би га уклонио“, каже стручњак за Вагнера Свен Фридрих.

Ипак, током процеса денацификације Виланд Вагнер прошао је само са новчаном казном и заједно са братом Волфгангом након рата преузео вођење Бајројтског фестивала. Својим сведеним, апстрактним сценографијама створио је такозвани „Нови Бајројт“.

Нови почетак културе после 1945?

Волфганг Браунајс је 2021. године био кустос изложбе „Листа ’богом надарених’ уметника националсоцијализма у Савезној Републици Немачкој“. Током истраживања открио је да су бројни угледни актери нацистичке уметничке сцене и после 1945. професионално наставили да раде као ликовни уметници у Западној Немачкој.

„Нови прогресивни уметнички круг заправо је игнорисао те уметнике“, каже Браунајс у разговору за Дојче веле. „Ипак, они су и после 1945. добијали невероватно много добро плаћених послова – за градске већнице, школе, позоришта, болнице и индустријске објекте“, објашњава историчар уметности и кустос.

Њихова прошлост притом није играла велику улогу, поготово зато што су и неки наручиоци имали нацистичку позадину.

Уметници попут Хермана Каспара или Вилија Мелера профитирали су у оба система. Вили Мелер је по налогу нациста израдио монументалну фигуру носача бакље за нацистички комплекс Фогелсанг. Године 1962. представио је своју велику скулптуру Ожалошћена поводом отварања Меморијалне хале жртава нацизма у Оберхаузену.

Како је то било могуће?

Протеста против тих уметника готово да није било. „Нико се није јавио да интервенише у историји уметности или уметничкој критици“, каже историчар уметности и кустос Волфганг Браунајс.

Посебно проблематичним Браунајс сматра то што су послови уређења меморијалних места за жртве нацизма поверавани уметницима из нацистичког периода. Тако је било и у случају скулптуре Ожалошћена Вилија Мелера.

„Стојите испред првог центра за документацију нацизма, отвореног 1962. у Оберхаузену, и тада се открива монументална фигура једног од најважнијих уметника нацистичког режима. То је несхватљиво.“

У Оберхаузену је данас Мелерово дело окружено огромним таблама са објашњењима која пружају историјски контекст. „На тај начин само дело више није толико у центру пажње“, каже Браунајс. За њега је то позитиван пример суочавања с прошлошћу – мада веома редак.

Како данас поступати са „богомданим“?

Након изложбе о „Листи богомданих“ тема је привукла велику пажњу јавности. Локални медији апеловали су на градске одборнике да допринесу расветљавању историје тих дела.

„Имам утисак да је после три године све то поново пало у други план. Многе од тих скулптура и даље стоје без икаквог објашњења“, каже Браунајс. „Ако се ништа не предузме, нека од тих дела би заиста требало уклонити. Јер ти уметници се и даље славе тиме што се њихови велики радови налазе у јавном простору .“