Од сретењског, преко турског, намесничког и устава Краљевине Србије – од аутономије до међународног признања

У Државном архиву Србије још данас се може видети изложба „Устави Кнежевине Србије и Краљевине Србије“. Изложено је шест оригинала устава донетих у периоду од 1835. до 1903. године.

Два Сретења из прве половине 19. века утиснута су у колективно памћење српског народа. Устав Књажества Сербије, познат као Сретењски устав, донет је у Крагујевцу, 21 годину након Првог српског устанка. Њиме су постављене основе државности и демократије, власт је подељена на законодавну, извршну и судску, прокламована су права и слободе грађана, а укинути ропство и феудализам.

Устав који је саставио Димитрије Давидовић по узору на француски и белгијски, сматра се једним од најлибералнијих правних аката тог времена, али је под пристиском феудалних сила убрзо суспендован.

„Сретење је и дан када морамо да своје мисли усмеримо ка генерацијама које су поднеле велику жртву, које су уградиле велико знање и дипломатско умеће да би створили оно што ми имамо, а то је држава Србија. Наравно, везано за изграђивање државности је и институција у којој се налазимо – Државни архив Србије је такође настао у веку када је створена модерна српска држава“, наглашава др Мирослав Перишић, директор Државног архива Србије.

Уз Сретењски устав, изложени су четврти хатишериф из 1838. године, познат као Турски устав, затим Намеснички устав из 1869. и три устава из времена Краљевине Србије настала од 1888. до 1903. године. Кроз одредбе изложених устава може се хронолошки посматрати настанак и развој модерне српске државе, од аутономије у оквиру Османског царства до међународног признања.

„Код Устава из 1869 . године, последњег Устава Кнежевине Србије се већ види да је кнежевина способна, то јест да јој је дозвољено да донесе Устав без уплива страних сила. Устави Краљевине Србије су већ нешто друго. Рецимо, Устав из 1888. године коначно дозвољава слободу штампе, слободу удруживања, слободу збора, што свакако јесте одраз политичких прилика и унутрашњих и спољнополитичких“, објашњава Ања Вулић, архивист у Државном архиву Србије

Занимљивост је, наглашавају аутори поставке, и како се могу пратити промене у српском језику током 19. века. Сретењски устав писан је пре Вукове реформе и за многе правне термине нису постојале одговарајуће речи, па су они описно објашњавани, док су у уставима из времена краљевине нови, прецизни појмови прилагођени духу српског језика.