уторак, 07.07.2026, 14:19 -> 14:28
Извор: РТС
Добитник Статуете слободе Јован Марковић: Моји филмови су и моје и огледало друштва
Добитник овогодишње „Статуете слободе“ за животно дело на Софесту, сценариста и продуцент Јован Марковић, током пола века стваралаштва, потписао је више од 30 играних и око 200 документарних филмова. Његов опус обухвата од најгледанијих комедија домаће кинематографије до друштвено ангажованих остварења која су померала границе филмског израза. Јован Марковић је био гост Културног дневника.
Из пера Јована Марковића настали су филмски ликови Жикине династије и Сулудих година уз које су одрастале генерације.
После пет деценија рада у филму, када погледате свој разнолики опус, шта мислите, чије је оно гледало: ваше или друштва у коме сте стварали?
– Па, ја мислим и једно и друго. Зато што, било на који начин, било да је то комедија, ова пучка комедија, којих сам највише направио, и она је одраз друштва. Али и мој однос према свему томе.
Сценарије за потпуно два различита филма, Хајде да се волимо и Случај Хармс, написали сте у истој години. Како објашњавате ту вашу стваралачку ширину?
– Ја сам имао неколико озбиљних тема, али нисам имао среће са тим филмовима, јер су били или у невреме или скупи. Но, од тих двадесетак филмова, било је и ратних филмова, било је и дечијих филмова, било је десетак комедија, али и десетак, петнаест, озбиљних разних тема и прича.
Недавно је публика гледала повратак Жикине династије, за које је сценарије написала ваша ћерка Милена Марковић. Из ког угла сте гледали наставак те ваше приче, из угла оца, гледаоца или колеге?
– Па, из угла колеге, може да се каже. Прво, а после и остало може ту да се дода. Али најмање из угла оца. Никад нисам утицао на њу шта ће да ради, шта ће да пише. Од њене прве поезије, које је прве песме писала давно, није ми никад хтела да дâ рукопис, да ја увек нешто приметим и то, него ми да кад изађе књига.
Постоји анегдота да су Сулуде године настале за једну ноћ због опкладе. Колико има истине у тој причи?
– То је 100% истина. Нисам хтео да радим, наљутио сам се био, дефинитивно. Али онда одемо код бате у Кораћицу, седели, мало више попили, и ту се опкладимо у по два јагњета, Гидра и ја. Гидра је иначе мој кум, он је крстио моју ћерку Милену. Опкладимо се да ћу да напишем за ноћ.
Они брже, боље, Бата у комшилуку наручи јагње, мете их на ражањ, а пошаљу кола за Миру Лукић, једна дивна жена која дође на Космај, и ми узмемо собу. И ујутру, ја донесем 140 страница, и Гидра плати та два јагњета. То је и Бата помиње у својим сећањима тај детаљ, помиње и Гидра, то је детаљ који сви знају.
Ваша каријера није била једноставна. Било је периода када због политичких околности нисте смели ни да потписујете своје сценарије. Осамдесетих година основали сте једну од првих приватних филмских продукција у бившој Југославији. Шта је, по вашем мишљењу, најважнија лекција коју сте научили током ових пет деценија рада, а која би, по вашем мишљењу, можда помогла младима који тек улазе у свет филма?
– Код мене често долазе са текстовима млади људи. Прво што им кажем, што сам ја схватио: Ви имате ликове, може да буде комичан, може да буде овакав или онакав, али морају да буду логичне ствари које се догађају.
Надамо се да ће ваше искуство и савети користити и помоћи некоме. Хвала вам много на одвојеном времену.
Коментари