Милена Предић: Историја памти само догађаје, а о армији жена које су поднеле тешко бреме се ништа не зна
Публика на овогодишњем Белефу је плакала гледајући монодраму Милене Предић, „Човечице“ . Дирнуле су их заједничке муке жена ових простора које рађају децу за ратове, сахрањују их, пате и животаре. Када је жена човек, а када човечица, говори гошћа Београдске хронике, глумица Милена Предић.
Не желећи да буде лажно скромна, Милена Предић истиче да је очекивала такву реакцију публике јер истински верује у текст монодраме Човечице јер у себи има нешто архетипско што у човеку неминовно буди снажне емоције.
„Зато што су судбине тих жена из генерације у генерацију страшно потресне, страховите, али има нека снага и нека катарза се на крају ту деси. Тако да верујем да дира, и то не само жене које су већином у публици“, додаје глумица.
Идеја да се направи ова монодрама била је то што се о женама из прве половине 20. века заиста мало зна. Историја само памти догађаје од атентата у Сарајеву, битака, фронта, али се ништа не зна о армији жена које су заиста поднеле исто тако велико бреме страдања као и мушкарци, напомиње гошћа Београдске хронике.
„Ја ево у својој породици памтим прадеду. Пренели су ми то сећање да ми је прадеда са мајчане стране учествовао на Солунском фронту, да ми је прадеда са татине стране био интерниран у Дахау. Али стварно није ми нико причао толико о тим женама. На који начин су оне поднеле те животе и колико су оне биле снажне“, наглашава Милена Предић.
Можда и мука тог живота одбија, додаје Предићева, али из романа Љиљане Браловић, по којој је рађена ова монодрама, извире једна страшна снага која јој је била инспирација да се упусти у овај подухват.
„Тако да сам негде заиста желела да се после ове представе и људи и жене стварно запитају, док још увек имају кога да питају, ко су биле, како су преживљавале те жене. Да ли се ми можда негде проналазимо у нечијој судбини од њих. Желела сам да представим то публици и да негде заједно им одамо неку врсту почасти“, истиче Милена Предић на крају гостовања у Београдској хроници.
Коментари