Весна Јовановић: Сви кандидати за награду „Бели“ су велика новинарска имена остварена и у књижевности

Награда и манифестације културе на Повлену знак су сећања на писца, да ли имају и значај више?

– Управо тако, јер то је прилика за сећање на писца, али то је и подсећање на његово дело. Јер у шаренилу мноштва нових наслова, у правој хиперпродукцији домаће и стране књижевности, тешко да ћемо се баш на полицама испод оних натписа 'ново' латити класика попут Радована Белог Марковића. А он је значајан део не само наше књижевности, већ и читаве културе и ето прилике за посвећење.

На повленском Књижевном пољу стоји од прошлог августа споменик Радовану Белом Марковићу. Враћа ли се тако дуг човеку који је подигао књижевни споменик, да тако кажемо, читавом Колубарском крају?

– Јесте, он је измаштао у својој књижевности 'Беловаљево'. 'Беловаљево' је постало престоница његове књижевне васељене, или како је он волео да каже, екумене. То је била престоница читавог колубарског краја од његових родних Ћелија, преко Лајковца где је живео и стварао, до Ваљева и Повлена где сада стоји његов споменик.

Не само ликовима, не само садржајем, он је и језиком, архаизмима, дијалектом дочарао нам дух тог краја, овековечио га, и у праву сте, то је споменик човеку који је подигао књижевни споменик једном крају.

Конкурс за награду „Бели“ је затворен, знамо да се још гласа. Постоји ли нека заједничка карактеристика кандидата?

– Ево, сад када ме питате размишљам. Осим чињенице да су сви кандидати велика новинарска имена, сви су били остворени и у неким другим областима, пре свега у књижевности, а подсетићу да је и Радован Бели Марковић био и новинар и књижевник.

Када ће признање бити додељено?

– Сад већ могу да кажем традиционално, 28. августа на Велику Госпојину. Оно што је занимљиво, то уручење награде биће део једне шире манифестације културе на иницијативу удружења 'Бели Повлен', господина Душана Михајловића и председника удружења, академика Матије Бећковића. Повлен ће постати, односно то Књижевно поље на Повлену, један серијал споменика, један пантеон свих значајних људи који су Колубарци, а подсетимо и наша највећа поетеса, песникиња Десанка Максимовић је била из тог краја. Сликар Љуба Поповић и многи други. Ево, сад управо видимо овде слике које дочаравају нови споменик који ће бити подигнут, а то је лајковачком песнику Петру Пајићу. Иначе, сви споменици се раде од храста, а аутор је мајстор Милутин Ранковић.

Весна, Ви сваког месеца и препоручујете књиге читаоцима нашег сајта. Реците нам нешто о том одабиру. Колико је захтевно одабрати сваког месеца прави наслов, прави жанр писца? Како то изгледа?

– Сад ћу рећи једну фразу, али је истина, стварно јесте и част и признање, али и велика одговорност. Као што сам рекла, мноштво је наслова домаће и стране литературе. Критеријум је некад писци које ја много волим и ту се не уздржавам, некад волим да откријем нека нова имена и да их представим публици. Али оно што је најважније, што ја сматрам некако не својом, него мисијом наше куће, а то је да представим оне праве вредности, јер често на задњим корицама књига видимо да су неке петпарачке књиге оцењене као 'смејаћете се', 'плакаћете', и људе то привуче да одморе мозак. А праве књиге некада имају на тим задњим корицама оно високо стручно објашњење што људе одвоји од тога. Тако да, волим да има причу, да буде квалитетан садржај, али да буде написано и правим језиком који нас обогаћује.