Дудук, фрула, шупељка... свирале наше насушне у Етнографском музеју

Збирка музичких инструмената Етнографског музеја у Београду броји око 520 предмета, од чега је око 280 свирала. 

У Музеју је изложено стотинак свирала из музејске збирке, уз приложене старе фотографије и видео и аудио снимке, како би се пружио свеобухватан увид у овај део културног наслеђа које чувамо и које нас на неки начин одређује, како наводе у Музеју.

„Свирале су распоређене у неколико целина, зависно од рода којем припадају, етнографским областима, као и занимљиви и необични инструменти. Ту су свирале од орлове кости, дечја трубице 'борије' израђена од младе коре, рикала, свирала од трна, од гране, затим дудуци, шупељке, цеваре, кавали, зурле, гајде итд. Порекло инструмената у Збирци је различито, тако да можемо говорити о инструментима који су овде донесени путем многих миграција или онима за које можемо рећи да су самоникли".

О свему томе разговарамо са етнологом Мирославом Митровићем, начелником сектора за документацију Етнографског музеја у Београду и аутором изложбе „Свирале Етнографског музеја". 

Збирка музичких инструмената који се чувају у Етнографском музеју је много већа од онога што се може видети на изложби

-Музејска збирка је подељена у четири категорије: дувачки, жичани, ударачки инструменти и идиофони (звучне направе).

На изложби „Свирале" приказано је 110 дувачких инструмената. Неки од инструмената су једноставни, без украса, без ичега, гола функција. А неки су изузетно украшени, уметнички рад народних уметника. У такве инструменте уложено је пуно времена за израду и за уметничку причу.

Да ли се за неки од инструмента може рећи да је аутохтон, да је настао на нашем простору?

-Наш простор је простор бројних миграција, вековима изложен, као кућа на путу. Културни утицаји су слични плими и осеци, свих на све. Неки делови таласа дуже су остајали, дуже се задржали. Тако и музички инструменти.

Ови простори су богати дувачким инструментима који су или донешени па су се усталили и одомаћили, или су самоникли. Порекло свирала на нашим просторима може се пратити преко археолошких налаза. Претече свирала прављене су још у камено доба и то од шупљих костију, најчешће птичијих. На изложби је изложена свирала „цевара" (шупља цев) направљена од орлове кости (крило) са шест рупица на горњој страни. 

Средњовековни ликовни извори, најчешће на споменицима и манастирским фрескама, као и писани извори, сведоче о заступљености свирала у свакодневном народном животу. 

Свирале су у основи пастирски инструмент. Најчешће су их израђивали сами пастири, и уз њих прекраћивали време уз стадо, изводећи разне импровизације. Често су украшаване резбарењем, паљењем усијаном жицом, или испреплетане кором, опутом или жицом.
Данас се свирале праве и од метала, пластичних маса, егзотичних врста дрвета.

Који су наши традиционални инструменти?

-То су гусле и једноставне свирале, које се од новијег времена називају фрулама. Гусле су у најтешњој вези са митско-епском историјом нашег народа и ових простора, а свирале су звук који дува са пропланака, ливада, шумица и села. 

До половине 19. века у градовима је обитавао мањи број Срба, а градско становништво су чинили већином Турци, Цинцари и Јевреји. Тек од времена Михаила Обреновића, градови полако, па све више, почињу да се попуњавају српским сеоским становништвом које своју културу преноси у градове где она траје још неко време.  Гусле из кућног амбијента прелазе на сцену, а свирале са пашњака прелазе на саборе и такмичења.

Зашто је код нас одомаћен израз „фрула"?

-„Свирала" је словенска реч и потиче од глагола свирати, а не фрулити. Реч „фрула" потиче од румунске речи „флуер", која у влашком изговору гласи „фруел", тако да се преко тога и код нас Срба одомаћила реч „фрула".  Ту лепу реч је српски народ прихватио нарочито после Другог светског рата, преко сабора, радија и телевизије. Сада се реч „фрула" толико одомаћила да је сви доживљавамо као своју.

Каква музика је извођена на нашим најтрадиционалнијим инструментима?

-Разна. Прилагођена је тренуцима и потребама у којој се свирач налазио. Гусле су преносиле поруке из времена Косовског боја до данашњих времена. Речи испеване кроз гусле јесу „ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова", како је рекао Војислав Ђурић.  Свирале су правили чобанчићи и свирали их да забаве себе и своје ближње у свакодневном животу. Вештији свирачи свирали су их на игранкама, вашарима, школским приредбама. 

Познати народни свирач Крстивоје Суботић, из села Осеченица код Мионице, као мали, већ са седам, осам година, свирао је на сеоским игранкама и забавама, за сељане, своје родитеље и учитеље. Крстивоје у шали каже: „Ђак свира, а учитељ игра".  И сви остали народни дувачки инструменти су изводили музику у сличном облику, било да свирају сами, пратећи певаче или свирајући народна кола за играче.

Пре неколико година били сте аутор изложбе о гуслама. Одакле су оне дошле код нас?

-Историја гусала под великим знаком је питања и предмет је сталних упоредних истраживања. Можда су до нас дошле са све четири стране света, а можда су аутохтони производ нашег народа. Углавном, у оваквом облику се налазе још увек само код нас и на овим просторима.
О суштини гусала је казао у име свих Патријарх Павле у Призрену, уочи Лазареве суботе 1984. године, када је приликом формирања гусларског друштва „Цар Лазар" рекао: „Драга децо, певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших. Истина неког може да заболи, али се истине гусле не смеју срамити. Лаж, ругање и грдне речи у песми, не приличе гуслама. Ми смо народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва".

А гајде? Каже се, ко у сточарској култури има овце и козе има и гајде.

-Гајде су дувачки инструмент састављен од мешине и дрвених делова. Под тим, или незнатно измењеним именом, налазимо их на целом јужнословенском простору, као и код Словака, Мађара, Турака, Шпанаца, Португалаца, Бугара.  Назив „гајде" потиче од арапске речи „gaida", „kaida", што значи „мелодија".  Гајде су соло инструмент. Тешко је усагласити двоје гајди, па се оне врло ретко удружују, а ако се и удруже, онда само тако што мелодију изводе унисоно. Понекад их прате даире или бубањ (гоч, тапан). 

Гајде се код нас срећу у две варијанте. Источносрпске гајде су оне где се из уста преко дуваљке ваздух утискује (удувава) у мешину, док се код банатских гајди ваздух преко меха (пумпе), који се налази испод лакта, утискује у мешину.

Међу експонатима је и труба из Првог светског рата. Како се она ту нашла?

-Војничку трубу је Музеј набавио од Владана Стошића, који је син чувеног нишког адвоката и колекционара Зорана Стошића. Зоран Стошић је трубу откупио од војног трубача из Првог рата, непосредно после рата.

Из тог времена су и гусле израђене од војничког шлема из Првог светског рата, а израдио их је војник инвалид за време лечења у француском болничком кампу у Бизерти, у Тунису. И оне су на срећан начин су дошле у збирку нашег Музеја.

Да ли је познато где је настала окарина?

-Окарина је прастари инструмент који се прави од земље. Обликује се глине, има шест отвора за свирање и седми као „одушку". Суши се на сунцу, затим пече и на крају свира.
У облику у којем се данас јавља, окарина је настала у Италији у 19. веку, а названа је тако по италијанској речи „ока", што значи „гуска", јер њен облик подсећа на птичју главу. Касније је пренесена у разне крајеве, па и код нас.

Са друге стране, зурле, које такође можемо да видимо на изложби, дошле су на наш простор са Турцима...

-Зурле и кавали су на наше просторе доспели доласком Турака. Зурле су посредством Турака донесене из Персије на Балкан.  Зурле, зурне или сурле, како се још називају, обично свирају два зурлаша и тапанџија у друштву, претежно Роми. У јарам-зурле пак свирају православни Македонци у околини Скопља, Галичника, Ростуше и Лазаропоља.

На поставци видимо и кланет, претечу кларинета

-Кланет је народна имитација кларинета. Највише се употребљава у североисточним деловима Србије. Био је омиљен код народа, сада ређе. Има пискавији звук од кларинета, али његова звучна боја је јединствена. Виртуозни инструмент. 

Поменимо и кавал, који се прави од меканог дрвета, јавор, јасен, јоргован, шимшир. То је шупља цев и често се свира у пару, лева и десна или мушка и женска цев. Има меланхоличан, сетан звук и у мислима изазива носталгију за природним лепотама кланаца, река, пашњака изнад којих лебдиш и посматраш.

Шта можемо закључити из ове музичке приче?

-Све пролази. Једно време будеш овде па одлазиш и на твоје место долази неко други да те замени. Тако и музика и инструменти. Музеји свуда по свету за овакве ствари и служе - кад нека појава нестаје, они још извесно време продужавају живот и сећање на наше претке, њихову културу и схватање света.

Младе генерације иду својим правцем, путем своје савремености. Неки од њих обнављају своје корене, репродукују инструментални и музички живот из претходних времена и настављају традицију. Музеји и ту помажу.