Балкан је дозвољени вентил за осећање западне супериорности и моћи

Весна (Бјелогрлић) Голдсворти рођена је у Београду 1961. године. У Београду је завршила студије југословенске и опште књижевности и објавила прве стихове на српском језику.

У Лондону живи од 1986. године. Докторирала је на Лондонском универзитету и радила као професор на универзитетима Кингстон, Источна Англија и Ексетер.

Њена студија Измишљање Руританије: Империјализам маште, објављена 1998, у којој анализира како су у британској култури створени и развијали се стереотипи о Балкану, обавезна је лектира на балканистичким одсецима светских универзитета.

О овој књизи је речено да „припадницима тзв. западне културе уверљиво и врло прецизно показује механизам настанка и развијања њихових предрасуда, а за нас, који смо њихов предмет, ова књига је драгоцени водич у разумевању предрасуда других о нама и – што је још важније – белодано нам показује како смо и ми сами у стварању тих предрасуда учествовали“.

Након Руританије, Весна Голдсворти је објавила аутобиографско-мемоарску књигу Чернобиљске јагоде (2005), затим збирку песама Солунски анђео, коју је лондонски Тајмс 2011. прогласио књигом године, а онда и романе Горски (2015) и Господин Ка (2017) који су јој донели статус бестселер писца.

Њене књиге, изворно писане на енглеском, преведене су на двадесетак светских језика, а у Србији их објављује београдска „Геопоетика“.

Недавно је у британском Гардијану угледна британска критичарка Аманда Крејг објавила листу најбоље обучених књижевних јунака свих времена. На њој су се, поред Ане Карењине, Џејн Ејр, Дејзи Бјукенен и Фрода Багинса, нашла и Албертина Вајтло, јунакиња Вашег романа Господин Ка. Да ли и у којој мери друштвени статус својих јунака прожимате кроз начин њиховог облачења?

– Тај Гардијанов избор од десет најбољих романа по критеријумима одевања главних јунака један је типично британски покушај да се о озбиљним стварима размишља с хумором и онеобичавањем.

Одећа, мода – чини се фриволна ствар – али овде се о њој писало озбиљно у контексту карактеризације ликова.

Погледајте само оне астраганске капуте и шубаре као ознаке странствовања у Роману у Лондону Црњанског. Он је писац који гардеробу схвата врло озбиљно.

Не причамо овде о брендовима из херц романа. Господин Ка једним наративним током преставља наставак Ане Карењине па сам морала добро да проучим одело, накит, шешире и рукавице код Толстоја, руску моду из деветнаестог века, а затим и британску и француску моду 1947, када се роман догађа.

То је година када се у Британији укида куповина штофа „на тачкице“ па се од ратног твида суморних боја и уских кројева прелази на раскошне моделе, на Диоров "New Look".

Требало је то све проучити, не грешити у корацима, а онда и описати како треба. Годину дана ми је на зиду био календар из 1947.

Уживала сам у раду па ми је и Гардијаново признање мило. Књига је такође, уз пригодне илустрације, била укључена у изложбу Музеја филма посвећену Вивијен Ли која је једна од јунакиња романа.

У Београду је у издању „Лагуне“ управо објављена и збирка прича српских аутора посвећених Бориславу Пекићу под називом Пре времена чуда. Међу њима се нашла и Ваша прича Слике наших очева: два писма из туђине. У њој најпре дајете Пекићево схватање енглеског друштва, а онда и разлику која је у Пекићевом случају очитована у именима јунака његових писама емитованих на Би-Би-Сију - Живорада и Џонса. Шта нам Пекићеви записи о Енглезима и Србима данас говоре? Како их допуњују Живорадови и Џонсови потомци?

– Мени је врло мило и част што сам учествовала у раду на овој антологији, најпре због Пекића и његовог огромног значаја, а он ми је и двоструки колега, и по Би-Би-Сију, где сам радила десет година, и као наш писац који пише о Енглеској.

Захвална сам Вулету Журићу, уреднику, и на позиву и на стрпљењу, јер сам га прво одбила жалећи се да немам времена, а он је предложио да сачекам са одговором па је корона створила време.

Притом је листа сарадника тако импресивна да сам сигурна да ту има много бољих прича од моје.

Мој прилог није толико прича, колико један фикционализовани есеј – у оригиналном смислу речи – покушај, експеримент мисли, као што су и Пекићева Писма из туђине.

Наиме, имала сам идеју да их поново прочитам, готово 600 страница, и забележим све што је он о својим јунацима рекао.

То није много и они су намерни стереотипи, илустрација националних принципа.

На пример, Живорад је пословни човек који стално долази у Лондон, српски махер из раних осамдесетих, Џонс је типичан хладни и рационални Енглез (а овамо у ствари Велшанин) итд.

Они су део свог времена: такви више не постоје.

Мој прозни експеримент се састојао у томе да замислим преписку следеће генерације, њихове деце. Ту сам схватила да су њихова деца део новог, глобалног света, и да је мало вероватно да су на истим местима, па сам их укрстила – Живорадову кћер сам довела у Лондон, а Џонсовог сина послала на Нови Зеланд (пошто се Енглези највише исељавају тамо и у Аустралију).

Они пишу једно другом два писма из туђине. Притом, за разлику од својих очева, звуче готово исто, и то је намерно: ми јесмо све сличнији.

Мислим да је експеримент релативно успео. Једино ми је помало жао што сам се придржавала форме писма, и то као омаж Пекићу.

Можда је вредело покушати краћу, рафалну форму како приличи електронској пошти, али онда бих изгубила пекићевску експозицију, а желела сам да то што напишем буде њему у част.

Српске писце у Лондону кроз XX век очитује двојност у, с једне стране одмереној и интелектуалној појави Борислава Пекића, а с друге стране у сентименталности Милоша Црњанског. Која је од ових поетских начела ближа Весни Голдсворти као писцу, ако их смемо овако грубо одвојити?

– Црњански и Пекић као антиподи: занимљиво. Пекић је имао среће да може да буде само писац, Црњанском то није било могуће.

Ни контрасти никада нису стопроцентни. Аполонско начело има дионизијску сенку и обрнуто.

Има код Пекића доста сентименталности, само је треба другачије тражити. Црњански има једно лице као песник а друго као новинар.

То су превелике теме за овај формат. Понекад су у питању маске које професионално морамо да носимо.

Ако је професионална маска толико блиска приватној сенци да се и не осећа њена тежина, да је готово и нема, онда смо срећнији. Ако је разлика између јавног и приватног огромна онда се често плаћа цена пићем, дуваном, дрогом, самодеструкцијом, или заборављамо ко смо.

Моја професионална маска универзитетског професора захтева одређену озбиљност.

Као песник и као жена осећам да ми је по темпераменту близак млади Црњански, онај што је на Крфу 1925. писао Сербију.

Иако ми реч сентименталност смета јер се женама приписује другачије него мушкарцима, знам на шта мислите: једна посебна лиричност.

Као романописац покушавам да је обуздам, мало због тога што она није у духу енглеског романа, мало због тога што роман као форма захтева другачију дисциплину.

На сто метара можете да се залетите, а за маратон треба имати план. Како ово објашњавам све изгледа врло промишљено, а у ствари се ради о аналитичком погледу уназад на нешто што се живело стихијно.

Признајете на једном месту да се Ваш професионални пут на многим местима укршта са Црњанским. С тим у вези правите и разлику у животним приликама које су Вас водиле до места на којима је писац Романа о Лондону наилазио на препреке у изгнанству. У чему се, пак, Ваша мисаона и поетска начела разилазе када су у питању лирске теме којима је Црњански био занесен, а на крају и сам однос према Сербији?

– О томе сам писала али у смислу антрополошког па и историјског поређења с Црњанским, а никако не књижевног: то би тек био сулуди хибрис.

Наше судбине у Лондону преплићу се локацијски више него што је то статистички вероватно.

Дуго година сам радила поред оне „коњушарнице“ у Кингстону коју му је за становање позајмила Лејди Пеџет.

Онда је он покушавао да се запосли и бивао одбијан на местима на којима сам ја радила: Би-Би-Си, Лондонски универзитет, Ексетер.

Радио је као носач у књижари „Хачардс“ на Пикадилију, па ми је врхунац тих паралела био тренутак када је њихов излог био испуњен мојим књигама, када сам потписала њихову књигу посетилаца као „књижевник године“.

Вероватно сам ја пријатнија особа од Црњанског, мој енглески је много бољи, времена су боља: да је добио место професора на Ексетеру као што није, вероватно би и он остао овде до пензије, па се онда вратио у неку викендицу на Фрушкој гори.

Опет, шта све то значи? Небески и земаљски Јерусалим. Небески је сигурно његов: он је огромним болом платио величину своје књижевности, и сам је то знао.

А што се Сербије тиче, њу је он и за мене најбоље описао: „Спустише ме у немоћ детињства, да те волим/ и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим.“ Сентиментално, зар не?

У Вашим романима присутне су интертекстуалне везе са класицима енглеске, руске и других књижевности. На који начин избегавате да упаднете у замку коју писци на које реферишете, на Ф. С. Фицџералда у Горском или Толстоја у Господину Ка, својим језиком и поетиком носе, а коју сатисфакцију видите у наслањању на њих у својим причама?

– Мој први роман, Горски, прерада је Великог Гетсбија, кога сам ја користила као митску потку за причу о богатим Русима у Лондону са почетка 21. века.

Урањање у тај свет много ме је научило: разговарала сам са неким од тих Руса, посетила њихове домове, видела подземне базене и гараже с лифтом на два спрата, пробала вина која коштају више него моја месечна плата, пропитивала их о томе како се троше паре када не знате колико их имате.

За Господина Ка, који развија причу о Сергеју, сину Ане Карењине, који стиже у Лондон после Октобарске револуције (Вронски је, сећате се, имао енглеског коњушара коме је Ана много помогла), нисам никога интервјуисала, али сам много истраживала, у енглеским, руским и српским изворима.

Ти Бели Руси, као што знате, завршили су у огромном броју у Краљевини Југославији и много обогатили нашу културу, а нисмо често ни знали кога имамо.

Најтежи моменат у овом роману није био руски елемент већ писање на историјском енглеском из 1947: променио се доста и речник и граматика. Као да пишем везаних руку.

Значи, у првом случају од самоубиственог имитирања Фицџералдовог језика спасавали су ме Руси, у другом случају, од имитирања Толстоја спасавао ме је фокус на проблем гласа моје главне јунакиње.

Као писац ја сам Худини: волим да сама себи отежавам живот на тај начин.

Пре него што сам, доста касно, постала романописац била сам професор књижевности и књишки мољац, па су за мене књиге стварније од стварности, моји саговорници.

Да сам Хемингвеј писала бих о коридама и риболову.

Навршава се скоро две деценије од српског издања Ваше књиге Измишљање Руританије: Империјализам маште. Реч је о студији која је од почетка изазивала пажњу и шире читалачке публике, а научна јавност широм света њоме је успоставила темеље западног виђења Балкана. Како се Вама чини живот Руританије за ових 20 година?

– Прошло је двадесет и две године од изласка Руританије на енглеском и четврт века од како је одбрањена као докторат на Лондонском универзитету.

Истраживања сам притом почела 1989. у оквиру рада који се бавио британским виђењем Румуније. Ту земљу сам први пут посетила пар дана после смрти Чаушеског; још се пуцало на улицама.

Убрзо сам схватила да моје колеге англисти мисле да се Румунијом бавим јер разумем румунски, као што би ме понекад замолили да им преведем нешто с мађарског.

Касније нас је крвави распад Југославије боље издиференцирао. Једна познаница је годинама била убеђена да сам Словенка.

Нисам проверавала да ли је притом веровала да сам из Братиславе. У централи Европске Заједнице у Бриселу – то сам тада читала – постоји особа задужена за раздвајање поште за Словенију и Словачку јер их стално мешају.

То се Србији не би десило (смех).

Шалу на страну, слутила сам да ће Руританија имати одјека јер сам и пре одбране тезе имала понуде неколико знаменитих издавача.

Јејл јој је дао ударно место у каталозима и на сајмовима књига, а само у години објављивања имала је две стотине приказа, укључујући целе странице водећих британских и америчких дневника.

Вашингтон пост је написао да сам проучила више материјала него неки универзитетски одсек.

Доста је превођена, на енглеском је имала неколико издања и у лектири је на многим универзитетима.

Притом је утицај и даље већи у земљама енглеског говорног подручја јер се ту зна о чему говорим када Руританију описујем као илузију благонаклоног империјализма.

Док је Лондонска књижевна ревија књигу препоручивала као обавезну лектиру за дописнике са Балкана, један британски дипломата ми је рекао, полушаљиво, да сам уназадила дипломатске односе са Балканом износећи на светло дана тај цунами предрасуда.

Питала сам га да ли смем да га цитирам на корицама јер би се онда Руританија још боље продавала.

Није ми дозволио. Штета. (смех)

Да ли би ова књига, када би данас била писана или допуњавана, доживела неке веће измене, ако имамо у виду све глобалне промене од 2000-их до данас, а које су се очитовале на Балкану?

– Било би доста допуна јер су деведесете донеле таласе нових романа и филмова о балканском Дивљем истоку Европе, али нисам сигурна да би концептуално било великих измена.

Мене су понекад питали да напишем наставак, а мрзело ме управо због тога: нови лонци, иста чорба од меда и крви.

Чини ми се да се предрасуде тешко мењају и зато што вас у односу на Балкан нико неће оптужити за расизам.

Балкан је дозвољени вентил за осећање супериорности и моћи. Када би се о Африци правили слични филмови, било би демонстрација на све стране.

Писали су и пишу о том новом материјалу моји студенти, нова генерација. А променило се можда то што је, да се нашалим, „империја узвратила ударац“ па сада стотине хиљада Балканаца, првенствено Румуна и Бугара, живи у Великој Британији.

У поднаслову ове књиге стоји и битна одредница да је реч о „империјализму маште“. Колико је за постојање света и књижевности битна ова паралелна димензија којом сте се и Ви бавили? Због чега је она опаснија у будућности него што се чини у време када одређене представе о Балкану настају, конкретно када је реч о Вашем бављењу британским виђењем балканских народа и култура?

– Мене је доста рано једна румунска културна установа ангажовала као консултанта када се решавало питање Дракуле.

Река страних туриста жели да посети његов дворац, а тај дворац не постоји, као што ни вампир никад није постојао.

Како зарадити новац, а не стварати од себе кич параду? То звучи смешно али је смртно озбиљно питање: ни Србији не би сметало да рационално размишља о таквим стварима.

Миц по миц, можда помало и уз моју помоћ, ставови су се променили, па се и принц Чарлс недавно похвалио да у његовим венама тече крв Влада Цепеша, историјског Дракуле.

На овом примеру видите како функционише то што сам дефинисала као „империјализам маште“: западна колонизација простора имагинације, повезаност индустрије забаве и моћи.

Ниједна књига настала на Балкану нема ни приближно ту снагу коју има бренд Дракула.

За Дракулу знају и деца која још не знају да читају, а њега је измислио, на основу историјске личности и првенствено за забаву, писац који није ногом крочио на Балкан.

Амерички издавачки тим сугерисао је да своју књигу назовем Измишљање Трансилваније не схватајући да Трансилванија заиста постоји.

Књига Брема Стокера је познатија од места које описује. То се чини наивно, али повратни комерцијални притисак затим мења мапу саме Трансилваније која је у опасности да себе претвори у велики забавни парк, да постане оно што је писац Дракуле замислио.

У односу на политику, па и на рат, важи иста динамика, само још опасније.

Ви цртате мапе на основу онога што мислите да знате, шаљете војску да брани свет који на терену не постоји.

Живимо у времену које је услед глобалне пандемије изменило људску свакодневницу. Усред смо нечега што ни сами још не можемо сасвим да појмимо, а уз то смо притиснути страхом и бујицом информација које до нас стижу. Како данас изгледа свет из визуре писца који живи у једном од битнијих светских центара? Да ли се сви узалуд надамо или прича може и мора да покрене свет испочетка, или барем да га одржи на ногама?

Мени се већ дуго чини да је свет, како каже ружна кованица, глокалан. Све је истовремено и глобално и локално, повезано, центар и периферија.

Ова пандемија је то оснажила. Лондон јесте центар света када је издаваштво у питању, Њујорк му је једини ривал, али писци које та индустрија објављује све су расејанији, па тако и агенти који њихове књиге продају издавачу.

Не постоји лондонска верзија београдског Клуба књижевника из моје младости у којој се све знало дан раније.

У Лондону понекад имам идеју да сам у центру збивања – рецимо када се на промоцији Горског појавило четворо драгих пријатеља који су добитници Букерове награде (Мајкл Фрејн, Маргарет Драбл, Алан Холингхерст и Грејем Свифт), или кад ми је танушна књига поезије са рецензијом једног нобеловца (Џона Максвела Куција) проглашена Тајмсовом књигом године.

Али исто понекад осетим да сам у двоструком егзилу, изван матерњег језика и културе у којој сам рођена.

А што се прича тиче, оне су насушна потреба. Од кад знам за себе чујем како роман умире, а он је, напротив, као огроман рододендрон испод кога ништа друго не расте.

Јесте у сталним метаморфозама – прошле године историјска проза, ове године аутофикција, догодине ко зна – али без прича не бисмо били људи.

Мени је о Горском у Београду неко рекао: лако је теби, имаш великог издавача. То јесте тачно.

Од корпорације "Penguin Random House" нема на свету веће. Лако ми је.

За моје романе ради тим од петнаестак људи, укључујући два пи-ара (један за медије, један за односе с књижарама), али треба доћи до тога и на страшном месту постојати.

Опростиће вам ако се једна књига прода у 2.000 примерака, али после друге – Довиђења, лепо смо се дружили.

Узгред, то исто важи и за мог уредника који бира те књиге. А притом то што пишете мора да буде квалитетно, не потписују комерцијалну књижевност.

Зна се да "Chattо & Windus", мој имприматур, носе књиге Пруста, Вирџиније Вулф, Хакслија, Бекета.

Та је репутација важнија од мене, а она би се брзо урушила ако би се спустио просек. Сваки дан примају на стотине рукописа из целог света, где су пре педесет година поштом примали десетак недељно.

На овогодишњој листи за награду Букера има тринаест писаца, а само су троје Британци.