Борис Митић: Треба успорити, преиспитати приоритете, укротити умишљеност

Они су приказани на око две стотине светских фестивала и двадесетак међународних ТВ канала, и освојили су око двадесет и пет награда. Од првог филма је развијао особен документаристички стил, специфичан хумор, интересовање за необичне теме.

На пример, у последњем филму Слатко од ништа, истраживао је Ништа, док је наратор тог медитативног путовања био Иги Поп.

Борис Митић је уз одговоре на наша питања, читаоцима сајта РТС-а проследио и линкове на којима могу да виде његове филмове Слатко од ништа и Лепа Дијана.

Тренутно живиш у Загребу. Како тече живот после првог удара коронавируса? Како је било у Загребу од средине марта, и каква је ситуација данас?

– Било је празно и пријатно, а сад се све мало узврпољило, уз приметни пораст негативног сарказма.

Људи овде иначе превише умишљају да заслужују некакав европски стандард, малтене по аутоматизму, па им корона, земљотрес и економски грч дођу као троструко спуштање на земљу, што по мени уопште није лоше.

Импликације ове глобалне епидемије су бројне, здравствене, економске, друштвене, политичке, психолошке. Да ли је теби на неки начин глобална епидемија инспиративна за уметничко стваралаштво?

– Пандемија је само једна од бројних аберација у систему, мало је лицемерно кукати на њу, а игнорисати остале. Ја се трудим да филмови које правим буду што ванвременскији, па ме корона нимало не дотиче, осим у смислу општег застоја свега и на тај начин добијеног времена.

Што је заправо таман, јер је мени слободно време сасвим довољна инспирација.

Твој последњи филм Слатко од Ништа на коме си радио годинама, постигао је велики успех у целом свету. Између осталог, недавно је објављено да је филм проглашен за најгледанији документарац 2019. године, на утицајној глобалној платформи за артхаус филмове МУБИ. Ништа сугерише нихилизам, али је филм заправо анти-нихилистички, па у вези са тиме, које су те идеје и осећања водили у дугом процесу снимања тог филма?

– Порука Слатког од Ништа је заправо слична поруци короне – банално речено: да треба мало успорити, преиспитати приоритете, укротити ту умишљеност.

Поред естетске и драматуршке необичности, у којој гледамо кадрове Ничега док слушамо Ништа које нам се по први пут обраћа, публици широм света је очигледно била занимљива и та субверзивно-утешна дискурсна нота која провејава кроз цели филм, а која је и мене изненадила.

Испоставило се да је Ништа и пожељно и нужно анти-тело за наш лични и колективни имунитет.

Документарним филмом си почео да се бавиш пре скоро двадесет година, и са првим филмом Лепа Дијана си постигао велики успех. Пре тога си радио као новинар, а често кажеш да си побегао од новинарства у документарни филм. Ипак, да ли ти је бављење новинарством помогло у снимању филмова, и како, ако јесте?

– Новинарству сам захвалан за фантастичан индиректан увид у најразноврсније сфере друштва, али су ми временом новинарско лешинарство, полтронство и импотентност постали толико дегутантни, да сам након марта 2004. дао отказ на фантастично плаћен посао у једној страној новинској агенцији и кренуо самостално да се бавим документарном филмом, малтене од нуле.

Оно што сам пак покупио у тих неколико година новинарства на глобалном нивоу јесте подсвесни осећај за „глобално“, тј. како локалне приче учинити универзалним. То је у доброј мери и предодредило међународни успех мојих филмова.

Тренутно радиш на припреми новог документарног филма А шта сад, а шта тад, који је инспирисан родитељством. Имајући у виду твој увек необичан, аутентичан и често апсурдан приступ у обради стварности, на које све начине те родитељство уметнички инспирише?

– Трудим се да и филмском и родитељском стваралаштву приступам подједнако ауторски. Нови филм је ода креативном родитељству, снимљена у једном 90-минутном кадру пуном до сада невиђених специјалних ефеката, током којег се моје троје мале деце присећају свог детињства, из перспективе своје будуће зрелости.

Универзалности, самоироничости и утешности ни ту неће мањкати.