Иван Меденица - не смемо се вратити у пређашњу нормалност јер то није била нормалност
Од како се пре двадесетак година појавио у јавности и почео да потписује своје текстове, Иван Меденица пропагира знање, истинољубивост, еманципацију, културу и критичко мишљење.
Дипломирао je драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, на коме је и магистрирао и докторирао, а данас је редовни професор на предмету Историја светског позоришта и драме, шеф Катедре за теорију и историју тог факултета.
Иван Меденица је изврстан педагог, строг и захтеван, а омиљен међу студентима који су га више пута бирали за најбољег професора на Факултету драмских уметности. Захваљујући њиховим гласовима се неколико пута нашао и међу три најбоља универзитетска професора у Србији.
Парaлелно са педагошким и научно- истраживачким радом Меденица се активно бави и позоришном критиком. Критике је током каријере писао у дневном листу Политика, недељницима Време и НИН. Има пет Стеријиних награда за најбољу критику и две Стеријине награде за театрологију. Недавно је добио Француски орден Витеза културе и уметности и Награду за изузетан допринос у афирмисању културе и уметности у медијима.
Меденица аргументовано, темељито и критички промишља друштвене и теме из области културе и уметности. Уме да говори више од очекиваног и да каже више него што би желео. Да буде духовит, да се гласно смеје и безразложно нервира. Обожава екстраваганције, необичне људе и пределе. Реч је о вансеријском теоретичару, водећем позоришном критичару у Србији, уметничком директору БИТЕФ-а и једном од европских и светских ауторитета у својој струци.
За РТС говори о околностима у којима су се са пандемијом нашли Битеф, позориште, уметност и култура.
У време ванредних мера због пандемије често су Вас интервјуисали позивајући се на слоган 52. Битефа ‚‚Свет без људи‚‚ који је пре две године упозоравао на узнемирујуће друштвене феномене савременог света. Да ли позориште и уметност могу да предвиде околности као ове у којима се нашао читав свет?
- Мислим да нико није, осим можда врхунских вирусолога, могао да предвиди ситуацију с пандемијом једног злоћудног вируса, али је зато сваки мислећи и одговоран човек могао, већ годинама уназад, да региструје сигнале надолазеће глобалне несреће. Не мислим на "паранормалне" визије и теорије завере, већ на рационално сагледавање бројних искушења пред којима се налази савремени свет, пре свега оних везаних за климатске промене, односно глобалну еколошку кризу. И појава вируса корона је последица, између осталог, нарушене еколошке равнотеже...
Многи светски уметници, па тако и позоришни, рационално или интуитивно регистровали су те узнемирујуће сигнале, укључујући и експлозију политичког популизма, нетрпељивост према мигрантима и другим културно различитим заједницама, итд, и о томе промишљали у свом раду... Антиципаторски карактер неколико претходних издања Битефа своди се на то што смо умели да препознамо такав театар и уметнике. Али, то је одувек била главна мисија Битефа: не само промоцијанових позоришних тенденција, него и критичког односа према стварности у уметности.
Пуна три месеца живели смо социјално дистанцирани, какво је то било искуство за Вас? Веома сте били ангажовани око Битефа и својих студената. Колико и како је памдемија променила наше животе?
- Предајем теоријски предмет, тако да сам онлајн наставу могао да реализујем без већих проблема. Ипак, с ове дистанце нисам више "ентузијастичан" према таквој настави: поред тога што истраживања показују да она физички и психички исцрпљује, чињеница је да се не остварује интерактивност као у живом контакту, да је она у дигиталном свету симулирана, да изостаје мисаона активација студената и стварна, критичка размена идеја... Што се тиче Битефа, рад је био веома отежан и још увек јесте, јер ни ми, ни наши страни партнери, светска позоришта и трупе, не знамо докле ће пандемија трајати, какви ће бити протоколи о јавним окупљањима, кад ће се нормализовати авионски саобраћај...
Рано је да се изводе закључци о томе колико нам је пандемија променила животе, али сам уверен да је ово био идеалан период за индивидуално преиспитивање. Мислим да је мени лично користио, да сам утврдио приоритете, рационалније сагледао изазове, постао одговорнији и према себи и према другима.
Како објашњавате чињеницу да нас је у 21.веку у који смо ушли са дигиталном технолошком револуцијом зауставио и блокирао вирус из Вухана?
- Питање је комплексно, али мислим да одговор, ипак, може да буде једноставан: то је још један показатељ опасне неравнотеже између експлозије технолошког развоја и имплозије, урушавања друштвене свести, неспособности људске заједнице да се носи с перспективама које нам отвара технологија... Било би сасвим погрешно на "лудистички" начин оптуживати технологију; проблем је у нашој неспособности, неспремности или мањку интереса да мењамо и себе лично и друштво.
Морају се наћи механизми да технолошки развој буде у општем јавном интересу, а не разлог или средство додатне експлоатаијце, социјалног раслојавања, гушења критичког мишљења и људских права и слобода, јачања ауторитарног понашања, еколошких катастрофа, а што се све дешава... Као што су неки светски уметници и интелектуалци одмах формулисали: не смемо се вратити у пређашњу нормалност јер то није била нормалност.
Позоришта су широм света затворена. Да ли и какве ће то последице оставити на ову уметност? Позориште се преселило на друштвене мреже. Знам Ваш став да је снимак само информација о представи, али, позориште је и тако било веома гледано. Како то објашњавате?
- Сигуран сам да на дуже стазе неће оставити негативне последице. Најважније да оно што нам се сада указује као једина перспектива његовог постојања - телесно дистанцирање између гледалаца, али можда и извођача на сцени, често насилно прилагођавање представа извођењу на отвореном и слично - схватимо само као привремене мере и не дозволимо да то постане нова нормалност... Ако овај глобални "терор" вирусолошко-имунолошких протокола буде дуго трајао, на крају ће се поставити - не само када је театар у питању већ друштво као такво - озбиљна етичка и политичка дилема: здравље или слобода?...
Да, много сам говорио о томе да снимци представа - а који, узгред, најчешће нису добри - нису позориште, недостаје им естетска суштина ове уметности, догађајност. Они нису ни дигитални перфоманс јер су ту дигиталне технологије уграђене у сам концепт пројекта... Добро је што су снимци представа били гледани, можда се из тог интересовања развије нека нова позоришна публика.
Код нас се, уз извесна одлагања најављује одржавање свих уметничких манифестација. 54.Битефа текође.‘'Почнимо љубав из почетка'' била је порука прошлог Битефа. Да ли након пандемије почињемо из почетка или настављамо тамо где смо стали?
- И да и не. Повратак на старо, када се реферишемо на овај слоган Битефа, неопходан је у том смислу што нам је сада више него икад потребно заједништво, солидарност, љубав према ближњем, јер ће једна од последица пандемије бити економска криза и још веће социјалне неједнакости и неправде. Дакле, да, почнимо љубав испочетка. С друге стране, као што сам већ рекао, нема повратка на старо, морамо коначно да се суочимо са изазовима света у коме живимо, како нас не би задесила еколошка катастрофа, те настао један нови, "постхумани" свет. Управо су постхуманизам и екологија лозинке 54. Битефа.
Коментари